Лејла Делић, директор Удружења ментално недовољно развијених особа „Тахир Таша Делић“ у Новом Пазару: Љубав према човеку као тајни, а не као задатку

MediaSfera

Текст и фото: Марија Веселиновић

Лејла Делић — дипломирани психолог, директор Удружења ментално недовољно развијених особа „Тахир Таша Делић“ у Новом Пазару и гешталт психотерапеут у едукацији, пред човеком стоји као биће истинског постојања, не би ли у мери своје датости отворила сваки скривени део срца — и родитеља и деце — који живот носе на начин знан само храбрима, одважнима да пркосе природи и да је надживе љубављу. Пред собом и пред другима отвара простор слободе и прихватања, како би се у тој сигурности човек сјединио са собом и раздeљене делове своје унутрашње стварности претворио у целину. Јер само као целокупно биће човек може да стоји пред светом.

Корисници удружења су они велики људи пред којима, ако се човек не постиди, нека се ни не узвиси — јер би тиме заувек угасио у себи оно најдрагоценије: могућност да буде Човек. То су они пред чијим срцем не можеш да останеш равне душе, јер сусрет с њима покреће лавину дубоко увезаних нити које изнова кроје и преображавају душу.

А када сте годинама на челу једног таквог места — и када на том месту опстајете као жена — онда то више није само професија, већ позив. Није само одговорност, већ сведочење. Бити жена-директор у свету у којем се љубав често прећути, а нежност погрешно тумачи — значи истрајно стајати у светлости, усмеравајући ту светлост и на друге. Јер не задоји она љубављу само друге — већ је сама њоме саткана, а корисници удружења свакодневно ту светлост у њој распршују, као благослов који се враћа.

Како као психолог и човек доживљавате суштину различитости када је реч о особама са интелектуалним и развојним тешкоћама? Да ли нас управо та различитост позива да преиспитамо савремене категорије нормалности, вредности и људског достојанства?

 `- Као психолог и као човек, суштину различитости када је реч о особама са интелектуалним и развојним тешкоћама доживљавам као дубок изазов и позив на разматрање тога шта значи бити људско биће у свом најширем смислу. Oсобе са сметњама у развоју нас подсећају на разноликост људских искустава и капацитета, али истовремено и на то колико су социјалне и медицинске категорије као што су „нормалност“ и „развој“ често једностране и ограничене. Зато нас ова различитост позива да преиспитамо концепт нормалности, да боље разумемо шта је стварно важно: људско достојанство, пажња према индивидуалним потребама, као и наша способност да прихватимо и поштујемо разлике.

Шта за Вас представља појам развоја у контексту детета чији животни ток није линеаран? Да ли смо, као друштво, довољно сензибилисани да видимо развој и напредак и онда када је он спор, тих и невидљив на површини?

– Појам развоја у контексту детета чији животни ток није линеаран представља дубоку и комплексну реалност која се не уклапа у унапред дефинисане и стандардизоване оквире. Развој није само линеаран пут напредовања од једне тачке до друге, већ се често састоји од цикличних процеса, са успонима и падовима, па и периоду стагнације или повлачења. То значи да се развој детета може десити на различите начине и у различитим временским оквирима, у зависности од његових индивидуалних способности, искустава, подршке и окружења.

Са друштвеног становишта, сматрам да, иако су се ствари значајно побољшале у погледу свести и разумевања различитих облика развоја, још увек нисмо потпуно сензибилисани да у потпуности ценимо и подржимо такав развој. Људско друштво има тенденцију да преферира брзину, ефективност и „мерљив“ напредак. Деца која се не уклапају у овај уобичајени образац понекад остају невидљива или се не добијају потребна подршка и разумевање, што може довести до њиховог одлагања или чак ремећења у њиховом природном процесу раста.

Психолошка пракса у контексту социјалне осетљивости захтева више од технике – она тражи етичку будност, моралну зрелост и емпатичко деловање. Који Вас унутрашњи механизми, уверења или вредности воде у тренуцима када рад постане емоционално захтеван? Како сачувати своју аутентичност и човечност, а притом не понети тежину сваке појединачне судбине као сопствену?

 – Психолошка пракса у контексту социјалне осетљивости заиста захтева много више од техничке компетенције — она се темељи на етици, моралној зрелости и дубокој емпатији. У тренуцима када рад постане емоционално захтеван, важно је имати неке унутрашње механизме и уверења који помажу у одржавању равнотеже и професионализма, као што је често стручно усавршавање, константан рад на себи,  што подразумева подршку личне психотерапије. Задржавање аутентичности и човечности у оваквим ситуацијама није лако, али је могуће ако се свесно ослањамо на сопствене вредности, етичке принципе и подршку заједнице стручњака која дели сличне изазове.

Како је настало Удружење „Тахир Таша Делић“ – шта је била почетна искра, лична или друштвена потреба, која је подстакла његово оснивање? Који су људи, вредности и околности стајали иза те иницијативе, и како је та прва замисао прерасла у живу заједницу подршке коју данас водите?

 – Удружење „Тахир Таша Делић“ настало је као одговор на конкретне потребе и дубоке изазове са којима се суочавају породице са децом са сметњама у развоју. Основано је 1981 године, са групом родитеља које су имали исти циљ, а то је да нађу начин како да их друштво прихвати и помогне у њиховој новонасталој ситуацији, како да помогну свом детету, како да схвате, прихвате, самим тим и разумеју своје дете.

Како је време пролазило, та иницијатива је привукла све више људи који су желели да се укључе, било као волонтери, било као породице са истим или сличним проблемима. Удружење је постепено изграђивало своје структуре и програме подршке, који су обухватали не само директну помоћ, већ и едукацију, менторство, као и активности које су свакодневно укључивале особе са сментњама у развоју свих узраста, на разне третмане, радионице, стимулисање њихових постојећих способности, и стимулацију истих. Такође, пружање психосоцијалне помоћи родитељима, у прихватању, самим тим и како живети са дететом са сметњама у развоју.

 Удружење носи име Тахира Таше Делића. Ко је он био, не само као личност, већ као духовна и друштвена појава у Новом Пазару? Како је његова визија утицала на формирање начина рада, приступа и мисије коју и данас спроводите?

– Он је био пре свега отац детета са сметњама у развоју, тачније детета са Дауновим синдромом, мој отац. Пре него је добио прво дете са сметњама у развоју, бавио се политиком и већ имао остварене реултате у тој области. Када је добио своје прво дете са сметњама у развоју, имао је 22. године, од тада па до своје смрти, посветио се правима и положају породице са сметњама у развоју, не само у свом граду, већ на целој територији Србије.  А посебно у свом граду, где је оставио утабан пут и добар темељ за надоградњу и проширивање већ постојећег. Може се рећи вишедеценијски борац за права и положај особа са сметњама у развоју.

Шта бисте издвојили као највреднији део наслеђа Тахира Таше Делића – у смислу начела, начина рада или односа према особама са развојним тешкоћама? На који начин се његов професионални и људски приступ и даље преноси кроз деловање Удружења које носи његово име?

– Тахир Таша Делић оставио је дубок траг не само у области подршке особама са сметњама у развоју, већ и у самом приступу који је развио у раду са овим људима. Његово наслеђе, како на професионалном, тако и на људском нивоу, дубоко је уткано у функционисање Удружења које носи његово име.

Оснивачке идеје често с временом бледе или се губе у административној пракси. Како у Вашем тиму одржавате живом почетну мисао Удружења? Да ли млади стручњаци и сарадници препознају ту дубљу нит која превазилази институционалне оквире?

 – Стални рад на томе да се она не изгуби у свакодневним административним задацима и рутинама, кроз стално подсећање на основне вредности и циљеве који су постављени при његовом оснивању. То није само нешто што се теоретски разматра на састанцима, већ се настоји интегрисати у свакодневни рад и односе унутар тима. У тиму се трудимо да привучемо младе стручњаке и сараднике који не само да су квалификовани, већ који деле дубље разумевање и поштовање идеја које стоје иза удружења.

У контакту са родитељима деце са развојним тешкоћама открива се спектар емоција – од бола и страха, до прихватања и новог поимања љубави. Како их прати Удружење на том егзистенцијалном путу, и шта значи бити психолошка, али и људска подршка родитељу који понекад не зна како изгледа следећи корак?

 – Удружење се често сусреће са дубоким емоцијама које родитељи изражавају, као што су бол, страх, туга, али и осећаји прихватања, наде и љубави која добија ново значење. Овај процес је веома комплексан и дуготрајан, и сваки родитељ пролази кроз индивидуални пут који се разликује, али има и универзалне аспекте. Наравно, удружење прати родитеље на овом егзистенцијалном путу кроз разне психосоцијалне подршке у, радионице едукативног карактера, пружањем релевантних потребних информација и ресурса, као што је упућивање на додатне услуге или рад са стручњацима. Удружење игра кључну улогу у том процесу, јер оно не само да пружа стручну подршку, већ и ствара безбедан простор где родитељи могу да се осећају прихваћено и подржано.

Друштвена заједница има моћ да интегрише или изолује, да оснажи или маргинализује. Како видите улогу локалне заједнице, образовних установа и система у креирању инклузивног окружења које не подразумева само физичку доступност, већ и културну, етичку и емотивну отвореност?

– Обзиром колико удружење постоји,преко 40 година,  као што сам већ горе напоменула свест локалне заједнице се подигла, али је потребно много више, а то зависи такође од система државе, па и локалне самоуправе. Такође је потребније много више улагања, у услуге социјалне заштите, у доступност информација упућивања родитеља, почев од здраственог система, преко образовног, и наравно још много едукација и усавршавања појединаца.

Као што философија учи да је човек више од онога што производи или чиме може да се изрази, тако и Ваш рад показује да живот вреди не зато што испуњава критеријуме, већ јер је жив. Како Ви, у свакодневици, сведочите то достојанство и вредност које нису утемељене у способности, већ у постојању самом?

 – Ваше питање дубоко задире у саму суштину људске егзистенције и поставља важно питање о томе како се појам достојанства и вредности може посматрати изван обичних критеријума који се базирају на продуктивности или способностима. Овај концепт има везе са оним што је фундаментално људско и што чини сваки живот вредним, независно од тога шта тај живот производи или какав је улаз у друштвену структуру. Само ћу рећи просто, једноставност и присутност у сваком тренутку, и да, усмерење на људску доброту, а не толико на резултате, који у овом случају не кажем да су мање битни.

Где Ви лично налазите снагу, смисао и наду у овом позиву? Шта је то што Вас, из дана у дан, враћа послу са истом оном дубоком унутрашњом посвећеношћу, и шта је оно што Вас одржава у љубави према човеку као тајни, а не као задатку?

 – Моја снага је у томе што имам старијег  брата са Дауновим синдромом, којег много волим, и знам кроз шта се цела породица сусреће, али за крај осврнућу се на ту несебичну и праву љубав коју можете добити од свих њих, и када нешто мало урадите за њих, видите то искрено задовољство и искрену срећу. Они су дивна бића која ме инспиришу и мотивишу да наставим да радим, да будем ту и да из дана у дан сведочим ту вредност живота, која није заснована само на резултатима, већ на самом постојању сваког људског бића. А љубав према човеку као тајни, а не као задатку, за мене значи дубоко поштовање и прихватање сваког људског бића.

На крају овог текста ће стајати тачка, али на крају овог сусрета може бити само запета, јер у овом разговору тачка не постоји – пут, борба и храброст ће се наставити. Тајна коју нам је открила је да бити човек значи бити будан за туђу радост, нежан према туђем болу и присутан за људе које нам живот донесе.