Saša Edi Đorđević: Ide, ide voz

MediaSfera

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

Umesto da bude turistički (Smederevska tvrđava, koju je u 15. veku podigao despot Đurađ Branković, i dalje je, sa svojih 11,3 hektara površine i 1,77 kilometara obima zidina, najveća građevina koju su Srbi sami izgradili) ili poljoprivredni centar (ovdašnja zemlja je veoma plodna i pogodna za uzgajanje različitih ratarskih i voćarskih kultura), moj grad je, već više od veka, okrenut industriji. Uglavnom teškoj i baš prljavoj.

Počelo je to u Kraljevini Srbiji, uoči Velikog rata, nedaleko od Dunavskog keja, sa SARTID-om, koji je, pola veka kasnije, postao Stara železara, onda kada nam je naša borba dala Novu železaru. Komunistički zanos je podigao i mnoge druge, ništa manje štrokave fabrike, a sve oko samog gradskog jezgra. Neke su, kažu, podignute da pokriju stratišta na kojima su, po kratkom ili nikakvom postupku, stradali oni koje je nova vlast proglasila narodnim neprijateljima.

Elem, poljoprivredu smo zapostavili, seljake, tj. kakve-takve gazde i samostalne proizvođače presvukli u radna odela i poslali u organizacije udruženog rada, grad pretrpali stanovništvom koje je, idući trbuhom za kruhom, nahrupilo na smederevske brežuljke, i ovo mesto, bogomdano za prestonicu grožđa, pretvorili u deponiju gvožđa. Kad su fabrike propale a udruženi radnici se razdružili, dobili smo sloj polusirotinje koja mahom nije želela niti znala da se vrati na njive.

Ideolozi savremene Srbije, od kojih su neki i dalje u foteljama, oni koji su pričali patriotske priče i izgubili sve što su branili sem, zahvaljujući hrabrosti boraca i spletu srećnih okolnosti, pola Bosne, pomogli su da se Srbi isele sa vekovnih ognjišta i delom dođu u Smederevo. Zato je danas ovaj grad uskih ulica i relativno male površine, uglavljen među brda, pretrpan vozilima kao neki azijski megalopolis.

Da muka bude veća, poslednjih decenija je pretrpan i skladištima svakojakih fosilnih goriva, jer se, rekao bih, svaka vlast trudila da na ovom području ostavi naftnu mrlju kao pečat svoje brige za ekonomski razvoj. Okruženi smo, dakle, rezervoarima koji se, uz određenu pomoć ljudskog faktora, lako mogu pretvoriti u veoma razorne bombe, mehanički i ekološki mereno. Mi koji smo ovde bili za vreme NATO agresije znamo vrlo dobro kako to pretvaranje izgleda u praksi.

Aktuelna garnitura ljubitelja visokih državnih funkcija omogućila je, zaobilaženjem i grubim kršenjem zakona i drugih propisa, tvrde ljudi koji se razumeju u materiju, da se na nestabilnom zemljištu, na dunavskoj obali, u blizini klizišta pored pomenute Stare železare, izgradi veliko skladište tečnog naftnog gasa. To što je ono samo po sebi, kao i svako slično postrojenje, potencijalni brisač bliže ili šire okoline sa sve stanovništvom, jeste rizik prihvatljiv za one koji donose sulude odluke i žive dovoljno daleko.

Gora nevolja od te je način transporta TNG-a u ili iz tog preduzeća, jer se on, makar nekim delom, vrši vagon-cisternama, prugom koja prolazi kroz sam centar grada. Pored stambenih zgrada, dečijeg igrališta, šetališta pored reke, centralne pešačke ulice, vrtića, zgrade lokalne samouprave, tvrđave i dalje ka periferiji i selima, opet kroz gusto naseljene zone. Taj prevoz je, opet kažu poznavaoci teme, protivzakonit, jer pruga, trasa i železnička stanica ne ispunjavaju propisane uslove za transport opasnih materija.

A ne treba čovek da bude stručnjak, nego samo da ima oči, mozak i pouzdanu vezu između njih, pa da pročita vesti i pogleda fotografije iz šina iskliznulih TNG vagona (u aprilu 2022. godine) ili snimak kako gasna kompozicija gužva kombi (pre neki dan) i shvati koliku opasnost te cisterne predstavljaju i koliko smo u navedenim udesima imali sreće te nije došlo do eksplozije, koja bi imala katastrofalne posledice u žrtvama i materijalnom razaranju.

Dokle ćemo se oslanjati na sreću? Dokle ćemo imati sreće? Da li je faktor sreće najpouzdaniji deo strategije vlasti u očuvanju sigurnosti života, zdravlja i imovine građana, ali i imovine Grada Smedereva i Republike Srbije te svetskog kulturnog nasleđa, odnosno tvrđave (ona se ne nalazi na listi Svetske baštine UNESCO dobrim delom upravo zbog pruge)? Da li je ičiji biznis preči od dobrobiti građana i njihovog grada? Da li su porezi i doprinosi koje lokalna samouprava ubira od korisnika pruge proporcionalni riziku kojem se izlažu stanovništvo i materijalna dobra?

Verujem da svako ko ima iole zdravog razuma zna odgovore na ova pitanja. Mi ovde odlično znamo kako izgleda velika eksplozija, imali smo dve u ratovima, municijsku 1941. i naftaško-benzinsku 1999. godine. Ne treba nam i neka u miru. Dakle, da ne bi bilo kao u onoj pesmi gde ide, ide voz, a mi smo propali skroz, neophodna je hitna zabrana saobraćaja na rečenom delu pruge i uklanjanje iste. Zainteresovani subjekti, dok postoje, mogu transport svoje robe da organizuju na druge načine.

Da bi se lokalnoj i široj javnosti skrenula pažnja na ovaj problem i da bi se organi malo pogurali da rade posao za koji su plaćeni, građani Smedereva organizovali su, za večeras od sedam sati, protest upozorenja nadležnima. Ako baš nemate pametnija posla, vidimo se na Dunavskom keju, kod dečijeg igrališta.

Bavimo se železničkim da se ne bismo bavili vazdušnim saobraćajem iliti izađimo na prugu da ne bismo leteli u vazduh!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!