Danijela Marković: Knjiga poezije Suzane Rudić – Šaptaj tišine

Zbirka pesama koja u naše oči doseljava tugu, nadu, veru, smrt i Vaskrsenje. Ne verujem da pesnikinja zna koliko i radosti ima u svakom krugu koji pominje i ne imenujući je.

Pege morate naseliti na ormar sa krilima, tesna koža mora pući u rečenici, da su čoveku pesme grob, samo do trenutka dok je ne sastavi, opet i opet – nada, koja istačkana tako po stranicama, zapravo ne prestaje da biva jasna, hrabra, velika i postijana vera i to vera Suzanina. Vera i da Bludni sin –  posebno je sazvežđe u tačkama spasenja, da je grob vazda otvoren za sva i svačija – Vaznesenja, da tiski cvetovi neprestano kao heruvimi pevaju Adađo makar i odmah potom da sledi pesma Smrt proleća kojom se ukazuje čast crkutu ptica, meni izgleda da Suzana ipak, čuje neku drugu pesmu koja zaglušuje sve nama poznate zvuke.

Vitraže koje pravi u stilu, dinamici, ritmu neuobičajene su i retke u pesništvu uprkos poplavi želja svih da se obrate svetu pesmom. Kod Suzane srećemo Sinajsku goru sa koje gleda na svet samo onaj ko je duboko zaronio u mulj svakodnevnice i izašao kao pobednik i to putujući gradskim autobusom, mirno prekrštenih nogu ali ne ukrštenog pogleda, tamo – gore – a ovde i sada.

Kada naslutite prvu tufnu na haljini dobro je zapamtite, ne samo zbog vaše, naše i svačije majke, već vas ni trešnje više neće napojiti dok u svoju bajku budete porinuli sve reči kojim gledate kroz ramove koje penikinja pominje kao sasude za suze ali zapravo su dioptrije od drugog sveta. Dakle trebaće vam svaka reč pa se njenih pesama držite kao rečnika za stvarnost – koja će tek doći.

Polja divnjeg maka su opet tufne kojim hrabro za mladog čoveka hoda njen stil, neuobičajeno bogat a smešten još neuobičajnije u jasne i glasne reči, kratke rečenice koje dugo oglašavaju istine folosofske i teološke a tek su početak nauke o čoveku za kojim traga svaki zarez u zbirci.

I kada grad postaje mali za sve setne oči i kada se složite da su sunovrati besplatni – na čekove, red po red, dan po dan, koliko vam je potrebno da ovu knjigu pročitate, uveriće vas da su – uspravljanja skupa ali i Preobraženjska.

Preobraženjem ili planinom bih nazvala čitavu knjigu.

Neuobičajen format koji se igra sa vremenom kao zašivenim tufnama na haljini pale bajke, donosi nam taman kada umirite misao – pesnika Nikolu Dragaša.

Tako, iz trbuha kao da ga poslednja reč porađa, rađa se pesnik koji ne znam da li prethodi ili hodi još uvek i straži nad Suzanom. Nikola je njen deda u vremenu ali pesnicima se veruje jedino kada čitaju tuđu pesmu, te možda Nikola tek sprema svoju misiju kao i sveti Nikola koga tako teško pesnikinja u svom delu smešta na rođačke trpeze, koje opisuje kao ritual od koga i svetitelja želi da oslobodi.

Igra dva vremena, stila, pesnika potpuno menja čitanje i vraćate se da uporedite neuporedivo, tražite poklapaju li im se šume, tuge, obale i oči.

Te oči su videle Gospoda. Jedne, druge, mnoge u ovim redovima. Jeste da pahulje kod Nikole padaju u maju ali sigurna sam da ćete se vratiti pod kišobran blagoslova kod Suzane.

Pozajmiću mnoge reči iz ove knjige i davaću ih kao recept lekarski kada neko ne shvati da su majke neke kao maslačak i da se deci ne trebe, umesto peska, vaški – snovi njihovi.

Idemo dalje – poziva pesnikinja a čvrsto stoji u haljinama drugačijeg sveta koje, rekoh – već su na Sinajskoj gori. Idemo bliže. Čitajte pesme Suzane Rudić, mogu vas podsetiti da i vi postojite.

Pratite nas i na našim društvenim mrežama: