MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Rođen sam na Božić, najradosniji hrišćanski praznik. Čitavog života sam zbog te činjenice smatrao da sam nekako povlašćen. Šta sam sve duševno i fizički preživeo tokom ovih pedeset šest godina i sa koliko me je talenata Bog darovao, čini mi se da sam bio u pravu.
Kršten sam tek sa dvadeset devet godina, ali sam se i pre i posle tog svetog čina, koliko god je bilo u moći običnog čoveka sa vrlinama i manama, držao istih principa: dobrote, poštenja, pravdoljubivosti i rodoljublja, kojim god redom. Nisam, rekoh više puta, na raznim mestima, neki verski fanatik, naročito ne u modernom, pomodarskom smislu. Nisam ni najveći Srbin. Ali, ne znam ni nekoga ko je veći. Znam hiljade i hiljade sličnih, živi i zdravi bili.
Kao Srbin i pravoslavac, veoma poštujem crkvu, naročito njenu ulogu u našoj istoriji, počevši od podrške utemeljenju srednjevekovne države dinastije Nemanjića i očuvanja kakve-takve pismenosti i kulture tokom vekova pod turskom okupacijom. U istorijskim romanima koje sam napisao, koji su moje zaveštanje budućim naraštajima, ima junaka iz crkvenih redova. Kao čovek otvorenog uma, svestan sam i grešaka, naročito onih oko podela iz religijskih razloga koje su dovele do prelivanja Srba u neke druge narode.
Sve u svemu, ne poistovećujem državu i crkvu, ali smatram da treba da ima veoma važno mesto u našem društvu. Pre svega u teškim vremenima. I pre svega pomiriteljsku. Jer, ne nagoni dobar pastir pse čuvare da kolju ovce, niti ovnove da se međusobno tuku do smrti.
Elem, evo nas u teškim vremenima već gotovo trideset pet godina (bilo je tako i ranije, ali računam otkako Srbija nije deo SFRJ, to je trebalo da bude neka prekretnica). I evo nas u naročito teškim u poslednjih pet meseci, jer se čini da je lako moguće da jednog dana neka budala potegne palicu, nož ili pištolj i sve nas pošalje u građanski rat, koliko god svako normalan u ovoj zemlji bio protiv bilo kakve upotrebe sile.
Posle početnog teškovremenskog ćutanja, izrečeni stav crkvenih velikodostojnika je razočarao nesumnjivu većinu naroda, koja je izašla na ulice zbog užasnih stvari koje su se u zemlji desile i dešavaju, zbog korupcije i kriminalizacije društva, zbog nerada institucija. Zbog… zbog… zbog… Ne računajući časne izuzetke u mantijama, sveštenstvo je, u očima njegovih vernika, potpuno zakazalo. U tome je, možda i očekivano zbog rođačkih veza, prednjačio poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Porfirije, a najviše izjavom da studenti žive u paralelnom univerzumu.
I taman kad smo pomislili da su se dovoljno unizili, da ne može gore, usledila je poseta srpskog patrijarha i mitropolita bačkog Rusiji i razgovor sa patrijarhom Ruske pravoslavne crkve, Kirilom, i predsednikom Ruske Federacije, Vladimirom Putinom. Ne znam koga je najviši sveštenik Srbije tamo predstavljao i šta je bila njegova misija, ali je svakako napravio potez posle kojeg neće moći da se opere pred svojom pastvom.
Kao Srbina, bilo me je sramota, bilo mi je mučno da gledam kako taj srpski crkveni ZZ Top dvojac, snishodljivim, udvoričkim tonom, na Tarzan-ruskom, objašnjava šefu ruske države kako se u Srbiji dešava obojena revolucija u režiji zapadnih obaveštajnih službi, dok ih on posmatra sa osmehom Mona Lize i dozom prezrenja u pogledu. Neka nas Bog sačuva!
Da blam bude veći, naš sveži ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama je gotovo u isto vreme izjavio da se odvija obojena revolucija pod uticajem ruske obaveštajne službe. Državna šizofrenija se nastavlja. Guzica se širi na dve stolice, bojim se da ćemo propasti na neomašćen kolac.
Inače, slažem se sa nenadležnikom da je obojena revolucija u Srbiji završena. Završena je, jer nije ni počela. Niti će. U pitanju je narodni bunt iz rečenih razloga, posle trinaest godina beskrupulozne vladavine… čudnih kadrova. Vladavine kojoj se bliži kraj. Bez ludila, drame i krvi. Uz izbore u normalnim, poštenim i strogo kontrolisanim uslovima. Uz bitnu ulogu studenata kao neformalne društvene avangarde i onih koje oni prihvate kao saradnike. I uz masovnu izlaznost.
A posle da slavimo nov državni praznik, 6. oktobar. Svakog dana, nekoliko godina.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Tekstovi objavljeni u rubrici „Kolumne” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar