MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Imao sam još u decembru prošle godine, tek što su se studentski protesti zahuktali, priliku da, sa saborcima, razgovaram sa studentima. Rekosmo im još onda da će priča koju su počeli da pišu morati da se završi izborima, jer drugačije neće moći da se formalno okonča.
Predložili smo im, sigurno ne jedini, da naprave svoju listu i zatraže od svih koji se ne slažu sa delanjem aktuelne vlasti da stanu iza njih. Razumeli su nas iako se nikada i nikako nisu bavili politikom, pametna su to deca. Zaključili smo zajednički tada da je prerano i da će trenutak doći.
Studentski bunt se, dan za danom, posle mnogo blokada, skupova, šetnji, bicikliranja i čega sve ne, proširio na čitavu zemlju i veliku većinu naroda. Kriza se neumitno bliži kraju, što je jasno i vlasti i opoziciji. Uzaludni su bili pokušaji režima da slomi narodnu volju i zaplaši buntovnike upotrebom raznih nelegalnih ljudskih i tehničkih resursa. Balada o studentima je svakodnevno dobijala nove i nove junake i stihove.
Balada koja je opozicionim političkim akterima bila simpatična te su oni mahom podržali napore mladih da se izbore za normalno društvo i državu. U skupštini, u medijima, na društvenim mrežama, na ulici, lideri i članovi stranaka i pokreta su stajali iza studenata, njihovih zahteva i akcija. Činilo se da je balada zajednička, što bi bilo idealno.
Pala je Vlada Srbije i pojavilo se nekoliko ideja o prelaznoj vladi, ali to nije prošlo kod upravitelja srpskog državno-političkog logora, koji je ipak napravio novi/stari najviši organ izvršne vlasti na čelu sa premijerom iz Ćacilenda, čisto da produži agoniju i ukrade još koji mesec naših života.
Tako je postalo sasvim jasno da od ispunjenja studentskih zahteva neće biti ništa i da će razbuđena i pobunjena Srbija morati glasanjem da pokuša da skloni omraženu vlast sa čela države, pre nego što ona istu potpuno upropasti.
Studenti su jasno i glasno zatražili izbore. Uslovi su, naizgled, isti kao i za prethodne, na kojima je, sumnja se, verovatno osnovano, došlo do teške krađe glasova. Naizgled, kažem, jer se od onda mnogo šta promenilo. Nestalo je straha i apatije, smanjio se broj nezainteresovanih građana, vrlo je verovatno da će vlast izgubiti izbore.
Nije i sigurno, naravno. A nije sigurno ni ko će biti na izbornim listama u ime protivnika režima. Studenti su najavili svoju listu, bez opozicije. Nekima je to zasmetalo i čini mi se da se balada o opštenarodnom protestu bliži kraju. A to ne bi smelo da se dogodi.
Studenti su podneli najveće žrtve u ovoj borbi. Tačno. Nisu u njoj bili sami, priključile su se stotine hiljada građana iz raznih slojeva: đaci, prosvetari, medicinari, ljudi iz pravosuđa, advokati, bajkeri, ratni veterani i ko sve ne. Tačno. Pridružila se i opozicija. Tačno. Tako mora da ostane!
U ovom trenutku, ako nismo bili neiskreni tokom svih ovih meseci, svi imamo samo jednog protivnika, da ne kažem neprijatelja (što je verovatno naziv bliži istini), a to je kriminalizovana državna vrhuška sa svojim saradnicima po dubini i paravojnim formacijama. Način borbe koji će ih srušiti iz sedla je dobar način, to je valjda jasno.
Verujem da je to onaj iza kojeg će stajati studenti, jer je budućnost njihova. Neće biti savršen, ali je važno da bude delotvoran. Zato, gospodo političari, ne glumite iznenađene i uvređene primadone, već ostanite na frontu. U suprotnom, izvršićete političko samoubistvo. Izbori koji slede su referendum za novu državu. Politička borba doći će nešto kasnije, u sledećem krugu.
Dajte da skupimo snage, da se izborimo za promenu izbornih pravila makar u smislu da se na svakom biračkom mestu postavi kamera za kontrolu pristupa građana i da se kako-tako srede birački spiskovi. Potrudimo se da kontrolori budu pouzdani i dobro obučeni, da ih bude bukvalno pored svake kutije, da sprečimo krađu, da učinimo da budućnost počne danas. Ne mora svaki napor da se završi naplatom i smeštanjem u fotelju. Učinimo nešto od srca i bez ličnog interesa.
Balade su po pravilu tužne. Hajde da ova naša ima srećan kraj!
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator).
Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar