Milica Ašćerić: Bez otpora svaka moć bledi

MediaSfera

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Snežana Krstić

Pronašla sam skriptu iz koje sam pripremala istip „Studije kulture” na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na smeru Master akademskih studija „Komunikologije”, ali pre toga sam organizovala sve studente koji su sa mnom pohađali nastavu da istraže najmanje jedan odgovor od ispitnih pitanja kojih nije bilo mnogo, za razliku od literature koja je bila preobimna a takvi su bili i odgovori. Pošto je u pitanju jedan od zanimljivijih predmeta na ovom smeru, bar meni, odlučila sam da jedan sićušni deo tog znanja podelim sa vama.

Studije kulture gradila su imena poput Semjuela Tejlora Kolridža, Tomasa Karlaja, Metjua Arnolda, Franka Rejmonda Livijasa… Oni i još neki bili su rodonačelnici pre nego što na scenu stupaju Stjuart Hol, Rejmond Vilijams i mnogi drugi. Možda ste čuli i za Ričarda Hogarda, čuvenog profesora engleske književnosti i prvog direktora Centra za savremene studije kulture? Franfurtska škola je, takođe, poznata i dobila je ime po Univerzitetu u Frankfurtu na Majni, a samo neki od teoretičara koje vezujemo za ovu školu su: Maks Horkhajmer, Teodor Adorno, Valter Benjamin, Hebert Markuze. Međutim, period koji se zove „postmodernizam” i Mišel Fuko, istaknuti francuski filozof i teoretičar, nekako su najviše okupirali moju čitalačku i istraživačku pažnju, znatiželju da ipak saznam malčice više.

Postmodernizam

Postmodernizmom je umetnički pokret iz 60-ih godina XX veka koji je bio najizraženiji u umetnosti, muzici, filozfiji i arhitekturi. Nastao je kao pravac i posledica niza događaja nakon perioda koji poznajemo kao modernizam, a čija je osnovna svrha bila da se uputi izazov filozofiji i praksi modernih umetnosti i književnosti tog vremena. U književnosti je taj proces bio odraz protiv uređenog i krutog pogleda na svet, a samim tim i protiv već postojećih ideja o formi i značenju i razumevanju teksta, kodiranju i dekodiranju. U svojim reakcijama protiv ideala modernizma kakve, na primer, imamo u samostalnoj umetnosti i poimanju remek-dela, postmoderna literatura i umetnost indirektno naglašavaju sredstva kao što su, recimo, pastiš i parodija, kao i stilizovana tehnika antiromana i magijskog realizma. Postmodernizam je, doveo i do procvata brojnih kritičkih teorija, od kojih su najvažniji dekonstrukcija i njeni izdanci, kao i brisanje granice između visoke elitne i nižih vrsta kulture.

Postmodernizam se, dakle, može shvatiti i kao neminovna reakcija na dotadašnji modernizam. Kao činjenica da masovni mediji dominiraju i profitiraju na svetskoj sceni, pored čega se javlja i satiričnost, jer u medijima manjka originalnosti. Može se razumeti i kao bitan doprinos u prihvatanju globalizacije, pluralizma i decentralizacije, ali i sveopšte relativnosti i subjektivnosti.

Svoju koncepciju postmodernizma i ključnih koncepata znanja i moći Mišel Fuko je razvio na osnovu svoje zapažene kritike modernizma i prosvetiteljstva. Posebno zanimljiv je njegov koncept odnosa moći i znanja koji tumači antibejkonski: dok je za Bejkona znanje moć da bi se kontrolisala i savladala priroda nešto poput „ovladavanja prirodom”, za Fukoa su ove kategorije sinergetski kompatibilne jer „moć kreira oblike znanja“. Fuko ne prihvata i odbija jednačinu odnosa između razuma, emancipacije i progresa. Moderni oblici moći i znanja vezani su za novi oblik dominacije. Na štetu ili namernim zanemarivanjem istine kao objektivne kategorije, Fuko upućuje na povezivanje znanja i moći koji su ukorenjeni u specifičnim institucijama kao što su bolnice, zatvori, škole… Moć se demostrira kroz nadzor i kažnjavanje. Fukoova koncepcija postmodernizma je podložna brojnim kritikama, gde se posebno istakao Habermas. Kritikuje postmoderniste, jer se kako ističe zalažu za diskontinuitet, pa, stoga, preporučuje da modernizam ne treba da se napusti i odbaci već upotpuni.

Jedno od prvih pitanja kojim se Fuko bavio odnosilo se na pitanje države. Država će biti i predmet njegove analize odnosa između moći i znanja, ali ne u podudarnom smislu kako ga je smatrao Frensis Bejkon (znanje je moć), već da je znanje neraskidivo isprepleteno i povezano sa centrima moći. Posedovanje znanja o prirodnim zakonima olakšava put do saznanja kako da njima ovladavamo. Za Fukoa, moć neminovno kreira oblike znanja. Moć se ne posmatra kao neutralna i objektivna kategorija (pozitivisti), niti kao emancipatorska (Marks), već je imanentna znanju. Fuko smatra da postoje više moći od državne. Postoji korporativna moć (krupni kapital), rodna moć (patrijarhat) i druge. Kao što ima više centara moći, ima i više različitih ciljeva. To nije moć radi moći, već uslov postizanja drugih (bezbednost, osvajanje prostora, stanovništva i bogaćenje resursima). Pošto moć nema samo jedan oblik ispoljavanja, ono čega se Fuko plašio jeste njena prevrtljivost i lukavstvo; njeni osnovni oblici delovanja se menjaju kao odgovor na naše napore da se oslobodimo njenih stega.

Novi oblici moći kojima se Fuko bavio bili su: disciplinarna moć, koja se sastoji u mogućnosti treninga ljudskog tela i biopolitička moć. Bipolitička moć je predmet Fukoovih rasprava u njegovom delu The History of Sexuality, a disciplinarna moć je analizirana u njegovom delu The Discipline and Punish. Ova klasifikacija bi mogla da potpadne pod tzv. meku moć (soft power). Ovde se ne radi o moći oličenoj u broju stanovnika, veličini teritorije ili kvalitetu resursa, već o tzv. nevidljivim parametrima moći. Oni se vrše kroz „mrežoliku organizaciju“, dok se pojedinac nalazi između njenih niti. Takva moć nije sveobuhvatna, ne obuhvata sve moguće vrste moći, ali prilazi sa svih strana. Fuko stavlja moć u potpuno drugačije kontekste, pa ih upoređuje sa telom, identitetom, seksualnošću itd.

Moć se implicitno ispoljava u načinu konverzacije (odnosno diskursa), i često se ispoljava osporavanjem istine, ili pomoću mitova koji pogrešno predstavljaju izvore moći i upućuju na manje moćne izvore. Osvrnuću se na Fukoovo delo „Istoriju seksualnosti” u kom objašnjava da mi, „moderni“ ljudi obično mislimo da je naša seksualnost potisnuta ili ugušena društvenim pritiskom koji zabranjuje njeno eksponiranje, prikazivanje, otkrivanje. Ovde je u pitanju, zapravo, mit ο našoj navodnoj seksualnoj ograničenosti, a popularnost ovog mita suštinski oblikuje prirodu naše seksualnosti, naročito kroz ispovedanje. Prema autorovim rečima gotovo svi ispovedamo (u crkvi, psihoanalitičarima, koučevima, doktorima…) misli koje bi, kako nam priroda govori, trebalo da budu slobodne (ili od koji bismo mi bili slobodni da ih ne potiskujemo), a koje nam „zbog prirode našeg potiskivanja” uzrokuju patnju, bol, traumu i poniženje. Zapravo danas moć je manje samo potiskivanje naše seksualnosti, a više sam mit ο potiskivanju koji stvara veru u ritual ispovedanja zarad oslobađanja od psihičkog bola. Ovako izgrađen mit implicitno oblikuje naše seksualno iskustvo ukazivajući nam šta bi ono trebalo da bude, šta bi trebalo tražiti i bojeći ga ne samo stidom i prekorom, nego i skrivenim uzbuđenjem i fascinacijom koja od naše seksualnosti proizvodi ono što ona danas jeste. Moć se hrani i otporom, jer prema rečima Fukoa bez otpora svaka moć bledi.

Postoji podela na negativnu i pozitivnu moć. Svaka ima svoje odlike, karakteristike i našla je svoju društvenu primenu, a moglo bi se reći i prihvatanje. Negativna moć ili „moć koja kaže – ne“ (Foucault u: Gordeon 1980:139); koja nešto zabranjuje, negira, ne prihvata i time osnažuje zakon. Pozitivna moć je ona koja inspiriše i rešava određene probleme, omugućuje nešto i koristi nekome. Obe moći imaju svrsishodnost.

Još neke od odrednica moći po Fukou

„Moć nije lokalizovana u državnom aparatu, ona se nalazi i izvan njega, na mnogo nižem, svakodnevnom nivou. Moć ne kleca, ona se uvek može premestiti, povući, zaposesti na drugom mestu (objašnjenje u tekstu Moć i telo, u čitanci, str. 62). Dakle, Fuko usmerava analizu moći na lokalno potčinjavanje i dominaciju. Takvom potčinjavanju služi određeno znanje i određeni mehanizmi. Moć je imanentna svim tipovima odnosa. Ona se proizvodi na osnovu težnji i ciljeva, te se može i staviti u blisko poređenje sa pojmom taktika. Kako je moć imanentna svim tipovima odnosa, tako je i inherentna svim društvenim odnosima, a oslanja se na neizbežnu neravnotežu u istim. Dakle, moć nije samo potpuna kontrola nekoga ko donosi odluke. Takođe, Fuko navodi da se pojedinci uvek nalaze u položaju istovremenog trpljenja i vršenja moći.”

Kritičari savremenici neretko su deklarisali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. Međutim, on nije prihvatao svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti”.

Njegova dela su ostavila ogroman trag na poljima obrazovanja i kulture, a kao takva i neizmeran uticaj na društvene nauke druge polovine 20. veka. Njegov stvaralački opus odnosio se na oblasti filozofije, istorije, sociologije, kulturnih studija, teorije književnosti, kao i na mnoge druge.

Milica A.