MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Centralizacija svega u našoj zemlji se nastavlja. Malo je, valjda, što niko ne može da se zaposli u državnom ili lokalnosamoupravnom sektoru bez dozvole sekte koja vlada već baksuznih trinaest godina, nego će sada i neke lokalne tradicije da budu premeštene u glavni grad.
Na primer, najveći srpski vašar više neće biti u Šapcu nego u Beogradu. I pesma “Hoćemo li u Šabac na vašar” će se, izgleda, ubuduće zvati “Hoćemo li u Beograd na vašar”. Jer, na beogradskom vašaru biće svega i svačega preko mere!
Trajaće tri bijela dana, usred aprila kad mu vrijeme nije. Doći će hiljade lažnih pešačkih , a zapravo autobuskih hodočasnika, ucenjenih, plaćenih i tek delom dobrovoljnih. Zajedničko im nije religijsko osećanje nego izostanak osećanja časti. Biće uterani u metalni (za)t(v)or za koji se ne plaća ulaz (ali nema izlaza dok gazda ne dozvoli), nego su posetioci još i plaćeni – da se spuste nisko, nisko, na nivo posetilaca manifestacije.
Dočekaće ih bijeli čadori, ka’ u turska vremena, kad su nas ono Murat i njegovi naslednici pohodili, a u njima obilje pečenja i vina rumenoga. I bina sa vrhunskim ozvučenjem i ne tako vrhunski izvođači. Sve besplatno. A o trošku svih građana Srbije, naravno, jer kad vlast nešto plaća, to čini našim novcem.
Još jedna specifičnost beogradskog vašara je lokacija. Dok se širom zemlje isti smeštaju uglavnom na periferiju i livade, ovaj će biti posred centra grada. Tri dana će jedan od najprometnijih delova prestonice biti blokiran zarad narodnog veselja u ime odlazeće vlasti. Da bi taj prostor bio raščišćen, insekti su pojeli neutvrđen broj propisno parkiranih vozila. Bahatluk ostao od Turaka se teško leči.
Kako god, Ćacilend 2.0 je spreman. I nabudžen, normalno. Idejni tvorac je zamislio da bude najveći u istoriji Srbije. Preambiciozno, megalomanski, kao što je i većina drugih stvari proisteklih iz iste glave. No, po jednom će sigurno biti najveći – po besmislenosti.
Sve u svemu, događaji koji se nižu pojačavaju moje uverenje da će u nadolazeće doba, kada majku Srbiju budu vodili iskreni rodoljubi i domaćini, biti potrebne promene Ustava koje će omogućiti zabranu stranaka i ograničenje političkih prava (da se osoba bavi politikom, da bude član političke organizacije, da bira i bude birana) u slučajevima kada se radi o korupciji i po državu i narod štetnim aktivnostima. Bolje sprečiti nego lečiti.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar