MediaSfera
Piše: Lejla Alomerović, direktorka muslimanskog kulturnog društva „Gajret“
Foto: Aleksandar Jočić
Mesec Ramazan zauzima posebno mesto u Islamu, ne samo kao mesec posta, već i kao period tokom kojeg je počelo objavljivanje Ku’ana, Božije knjige. Ovaj mesec ima duboko duhovno značenje koje i te kako utiče na verski i duhovni život mulsimana širom sveta.
Post je vreme naše duše, srca i intelekta čiji nas ritam vodi i vraća blizini Božije prisutnosti u svim našim daljinama. On je po važnosti drugi verski obred i označava apstinenciju od hrane, pića i telesnog (seksualnog) uživanja i to u vremenskom intervalu od zore pa do zalaska sunca. Obaveza je svima koji su u stanju da isposte, obaveza na koju se mora odazvati, poštujući pravila religijske kulture ponašanja ramazanskog vremena.
Sama reč Ramazan vodi poreklo od korena R M i nosi u sebi značenje vreline, sagorevanja. Upavo to i jeste ovaj mesec koji postom to čini svakoj duši u svojim tišinama, osamljivanjima, suočavanjima sa samim sobom koji zahteva neprestanu borbu, iskreno pokajanje i oslanjanje na Božiju Milost. Nije ni malo lako ovo putovanje kroz slojeve duše, koje nam Bog opisuje u Kur’anu kao prelazak od tame ka toplini Svetlosti. Ako se čovek okrene od svoje senke izbeći će ostanak u sferi mogućeg, kako nam Kur’anom Uzvišeni Govori, jer je istinska spoznaja, najuzvišenije slavljenje Boga.
Sve ono što je suprotno od duhovne vrline posta: užitak, i naslada bilo zalogajem, bilo napajanjem žila vodom, bilo telesnog (seksualnog) uživanja su nam dozvoljene u izvanvramazanskom vremenu. Postiti od naslada našeg svakodnevnog postojanja, od poroka duše, primordijalne sujete arogancije nečastivog služeći Iblizu svog postojanja (Sotoni), prohtevu nefsa (ega), uobrazilje kako je i sa početka kosmičke drame osvedočeno da je čovek i te kako spreman na greh.
Mesec Ramazan
Post je duhovna baština božijih stvorenja i u svim religijskim tradicijama ima posredničku poziciju u rasponu poznatih ibrahimosvskim religijama.
„O vernici! Propisuje vam se post, kao što je propisan onima pre vas, da biste se greha klonili“ (Kur’an, 2:183)– jasno govori da je post drevni obred kojeg je Bog propisao i prethodnim vremenima i narodima, i da ga je čovek odavno upoznao. Pobožni ljudi su ga prepoznali kao sredstvo približavanja Gospodaru i nije ekskluziva ni jednoj zajednici. Čovek u svojim izazovima vremena prenosi svojim jezikom i unosi u svoje vreme bivanja i svako nosi svoj post u različito istim spoznajnim odlikama i oblicima. Svaka se predstavljala ne žedjanjem i glađu tela, već napojiti i nahraniti duhovnom hranom svaki deo čovekove prirode.
Ramazanski post je vezan uz kalendarsko vreme koje karakteriše završnicu Božije objave ali i predstavlja početak misije Poslanika Islama, Muhameda, Bogom hvaljenog. koji predstavlja savršeni oblik Božije vere i zbog toga što je večna uputa i univerzalna poruka ljudskom rodu.
„U mesecu ramazanu počelo je objavljivanje Kur’ana, koji je putokaz ljudima i jasan dokaz Pravoga puta i razlikovanja dobra od zla“ (Kuran 2:185)
Mesec Ramazan je osim posta blagoslovljen i po tom što je u dvadeset sedmoj noći meseca Ramazana ( Lejletul – Kadr) započelo spuštanje Objave tj Kur’ana pa tako Ramazan predstavlja zdenac u kojoj je blagoslovljena Objava započela svoje spuštanje, koja će trajati u narednih 23 godine (610. do 614. godine po Isau) čije Reči nam je prenosio Muhamed, Bogom hvaljeni, preko glasonoše Dzibrila (Gavrila) kao trag Božijeg Imena, Znanja i Govora koji se Knjigom ostvaruje stvarajući nepregledne svetove u nama i oko nas, težeći harmoniji sa Njegovom voljom i odredbom što čoveka čini muslimom-muslimanom ( muslim –smirenost, pomirenost sa naumom Božije volje, kakva god ona bila, koja se se odigrava u duhovnom teatru čovekove duše).
Nisu Knjige objavljivane da ih čitamo kao lektiru. Od nas se traži da čitamo, ponavljamo te iste objavljene reči kao da se nama lično obraća, ne bi li nas odveo do same iskonske prirode stvari i približio nas najdubljoj spoznaji i otkrivanju tajni Tajnovitog. Da ne bi bili samo mineral grumena zemlje, kada jesmo jedinstveni i nikada više ponovljeni, sa krunom “ namesnika (halife) na Zemlji, naročito u blagoslovljenom mesecu, vrlinom potrage žive duše u ime Gospodara Pera treba dosegnuti, svake godine bliže, krajnju svrhu egzistencije kroz čitanje Kur’ana, molitve, ibadete (bogoslužje) spuštajući čelo zemlji šehadetom * sedzde** svoj ego, samoizdizanje, sujetu, žudeći kajanjem za oprostom greha, spasenje i istinskom poukom.
* srčano očitovanje da je Bog uz Kojeg drugoga boga nema (Allahu la ilahe illa Hu ) iznad najsitnijega zla i najsitnijeg ograničenja u moći, vremenu, prostoru ili bilo čemu drugome. On je, hvaljen i slavljen, apsolutno iznad najsitnijega pridruživanja izjednačenosti sa bilo čim osim Njega)
** sedzda. Deo molitve koje se ogleda u spuštanju čela zemlji kao vrhunac molitve i pokornosti Bogu.
Post u islamu
Post se u islamu izražava pojmom “sawm” koji se definiše “postom šutnje” koji je samo jednom spomenut u Kur’anu kroz slučaj časne Merjem – Marije i njenog sina ‘Isaa- Isusa, Bogom hveljenog. Načelno, taj post se tumači kao “post šutnje”:
„Zavetovala sam se Milostivome postom šutnje, i danas ni sa kim od ljudskog roda zboriti neću (Maryam, 26),“.
Časna Merjem odbija fizički Svet postojanja, Svet zaborava i menja ga za Svet sećanja, ulazeći u novu dimeziju postojanja, u nove spoznaje, kako bi progovorila Reć, Duhom Božijim na usta njenog tek rodjenog deteta u kolevci, kome Bog daruje od Svog Ruha, Mesiji- Mesihu, Isau, Merjeminom sinu.
Baš je ovo primer kuda nas treba voditi post negovorom i u kakvo duhovno postojanje nas treba odvesti, mi koji smo glinom obavijeni ne bi li i našem postojanju svedočila makar približna bliskost Boga rađajući nas iznova.
Snagom vere, vrlinom posta kao put, treba da izuzmemo sebe kao časna Merjem, iz fizičkog, materijalnog sveta, izmestivši se u više sfere postojanja, otvarajući put govoru, najpre sa samim sobom da bi dubinom nutrine vlastite biti izvan buke progovorila Reč u vertikali Istinskog, kroz postojanje duše. Tek tim predjenim putem možemo raskinuti daljine blizinom što leči: Hakk (Istina) koja je skrivena u srčanoj komori u kolevci naše duše.
U pisanim tragovima učenih tumača Kur’ana kazuje se da je Bog vazda Govorio u “ramazanskom vremenu” ( Ibn Kesir, Džafer el-Sadik I dr). Bog je Govorio ljudskoj civilizaciji, kroz Svoje izabrane poslanike koji su ćutali i slušali dok im je Bog spuštao Objavu a sa njom i dar posta jer nema pristojnijeg načina slušanja i primanja Govora Božijeg. To je sawm i siyam.
Dobrovoljno odricanje od nedopuštenih stvari ovog prolaznog sveta
Post je dobrovoljno odricanje od nedopuštenih stvari ovog prolaznog sveta. Ono je učilište poretku stvari, postiže jasnoću između pravde i nepravde, istine i privida, dobra i lošeg koje nas dovodi u ono duhovno stanje (hal) u kojem nam Bog daruje Sebe, Svoju Milost, blizinu kao najlepšu nagradu postaču koju je mogao poželeti. Bog nam to i kazuje i obećava: „Svako delo sina Ademova na Zemlji pripada njemu, samo ne post; post je Moj i Ja sam nagrada za njega.“
To je Tajna posta i tajanstvo po sebi. Čovek može postiti neprestano a da to niko ne sazna osim Boga. Skrivanje ispoštinstva od ovoga sveta, jeste poseban ibadet (bogoslužje ) i to je tajna između čoveka i Boga. Čovek dok sebe ne spozna , nije kadar spoznati Boga, a spoznajom Boga najčistije shvata svoju pravu stvarnost. Post je taj put.
O postu se ne sme govoriti kao pukom gladovanju, kao o formalnoj dimeziji i pasivnoj strani posta. Čoveku pripada gladovanje ali je ono saznanje koje prelazi granice racionalnog saznanja koje pripadaju Bogu i jedine su granice iskustva kojima se može ne samo približit već nadilaziti i prelaziti izvan granica zbivanja. On nas vuče sa ruba sebe i vidljivog sveta i onoga što čulima možemo osetiti u ono nadčulno, ka središtu duhovnog bića u nama. Ono nadilazi fizičku dimenziju, čisti telo, bistri misli, susdržava od negativnih misli, reči i dela. Uči nas strpljenju, samokontroli, kontroli svojih strasti. Ramazan se ponavlja svake godine u jednom mesecu, u svim godišnjim dobima, kako bi se obnovile lekcije učilišta i kako bi duhovno sazrevali što i jeste Božija mudrost posta. Ponekad i nismo svesni kolika nam je podrška post u činjenju dobrih dela, da nam srca čisti i kristališe dušu. Nije isto postiti u vreme letnje žege i u zimsko vreme hladnoće. Ibadet(bogoslužje) posta je izuzetna prilika da vidimo suštine stvari i skinemo velove sa naših fizičkih organa i da zaustavlja našu uobrazilju sebe, zbog kojih ne možemo videti biser na dnu mora. (Rumi)
Bogobojaznost -filozofija Ramazana
Bogobojaznost (takvaluk) je filozofija Ramazana. U korenu reči bogobojaznost znači “ čuvati se, jačati svest”. Ona je smisao verovanja ali je neprestana svesnost sveprisutnosti Boga koje je spasonosno za svako biće. Uvek je značila svest o dobrom delu, o onome što, s moralnog praga gledano, znači poznavanje ili osećanje razlike i jasnoću između onog “šta valja i onog šta ne valja” ne činiti ni sebi ni drugima. Tome nas uči i približava čin posta, uzvišen do one visine da nam Bog kaže : “post je Moj i Ja sam nagrada”.
Muslimanka u neislamskoj sredini – izazov i dar
Biti prava muslimanka u nemuslimanskoj sredini je izazov ali i dar. Zahvalna Bogu na nadahnuću, baš ovde, baš sada, bez kojeg ne bih ovaj plemeniti zadatak koji je stavljen preda mnom mogla izvršiti. Taj dodir drugog i drugačijeg sa sobom i obratno je inspiracija da sami sebe spoznajemo, otkrivamo Riznice Boga sa većom svešću o trascedentnom i prelepom karakteru i nijansama postojanja.
Ramazan u Beogradu je poseban i čaroban. Muslimani u Beogradu okupljeni u avliji Bajrakli dzamije provode dane na mestu gde su se epohe susrele, noseći ademov amanet u srčanoj sabornosti, molitvi, gde se čuje po neka ptica i zrna tespiha kad jedno drugo susretne, u iftarskim soframa putniku, potrebitom, vodom napajajući žile putniku, saputniku i sebi u vremenu gde bivamo, jer i u njemu nestajemo. Čovek čoveku pravi hlad zvonikom srca, hrani i živi u dzamijskoj avliji, nazivajući i želeći blagim osmehom Selam- Mir Božiji, vrućim srcem. Ona tvrda zaćute kamenom.
Sećanje na vreme života časnih mi roditelja, okupljajući oko sofre svoje osmoro dece, prenela sam odanošću da postavljam u avliji Bajrakli dzamije nove sofre, okupljajući putnike oko radosti Ramazana na Bajramskoj sofri, sa koje se počasti već 15 godina i ona neće prestati.
Ovde je najbitnije vreme molitve , gde nam Bog kazuje slaveći Ga tišinom srca,a mi da pohitamo, da ne odocnimo, ogrnuti tišinom svedočeći postojanjem.
Tako računa vreme verujuća duša i kad svaka skazaljka zastane, ono traje, jer je vreme sudbina.
„Gospodaru naš, daj nam one oči kojima možemo videti stvari kakve jesu!“
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar