Saša Edi Đorđević: Mediji

MediaSfera

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

Borba građana Srbije za pravdu, pravo i slobodu traje već više od sto dana. Predvode je studenti, kao najuporniji i najpožrtvovaniji, ali i mnogi drugi koji ih podržavaju na razne načine. Korak po korak, čini se da je cilj sve bliži.

To bi trebalo da bude ispunjenje četiri studentska zahteva, predstavljena javnosti još na početku protesta. Iako oni u osnovi nisu politički, završiće se baš tako. Njihovo ispunjenje označiće pad aktuelnog, duboko kriminalizovanog i korumpiranog režima, a potom će biti potrebno da se na poštenim izborima odlučimo za neku novu vlast, čiji će zadatak da bude normalizacija upropašćene države.

Borba se vodi na fakultetima, u školama, na ulici, uživo, uz mnogo fizičkog napora i duhovne snage. Vedar duh i oštar humor učesnika su, pokazuje se, neiscrpni. Vodi se i “elektronski rat”, onaj na internetu i u medijima. Upravo je ovaj drugi iznenada izbio u prvi plan, baš kad se učinilo da je snaga televizije i štampanih novina počela da slabi pred prednostima interneta i društvenih mreža.

Naime, ničim izazvana, kao da nam odavno nije dozlogrdilo svakodnevno pojavljivanje samoproklamovanog sveznalice, predsednika Srbije, na TV kanalima, uredništvo televizije Insajder, koliko do juče perjanice opozicionih glasila, pozvalo je na gostovanje uživo ni manje ni više nego njegovo-želim-da-budem-veličanstvo. Dali su mu dva i po sata prostora za još jedan skoro pa monolog.

Sa druge strane stola ga je dočekala Brankica Stanković, poslovično oštra i dobro pripremljena novinarka. Razgovor sam gledao odloženo, pa sam već bio i čuo i pročitao negativne kritike na račun Insajdera i same Brankice, u smislu da je predsednik dominirao, rasturio koncept emisije, odbranio svoju politiku itd.

Predsednik, drage moje i dragi moji, brani neodbranjivo i u tome mu pomoći nema ni od odanih TV kanala i ulizičkih novinara, a kamoli od ne baš prijateljski nastrojenog programa i voditeljke. Pričao je svoju priču koju smo desetinama puta čuli i koja mu nije donela nikakvo poboljšanje stanja na terenu. Niti će. Dok su ga slušali samo odani glasači, uglavnom nezainteresovane domaćice tokom obavljanja kućnih poslova i dremljivi penzioneri, mogao je kako je hteo. Sada mu svaku reč mere ljudi koji vrlo obraćaju pažnju na ono što kaže, kao i na ono što ne kaže. To je njegov problem: navikao je na naručenu publiku, koja će svakako da aplaudira velikom vođi. Ova aktuelna neće. Napraviće od svakog njegovog promašaja pogodak u centar.

Upravo u tome je greška intervjua na Insajderu: bilo je mnogo penala, ali nije iskorišćen gotovo nijedan. Čak se Brankica silno zbunila kada je sagovornik upitao za školsku spremu. Čuh od prijatelja da je završila frizersku školu. Pa?! Da li je, ako je tačno, to neka sramota? Da li je čovek osuđen da se doživotno bavi nečim što je izabrao kada je imao petnaestak godina i pod ko zna kakvim okolnostima? I predsednik je, eto, pravnik, a ispostavilo se kroz život da je više krivnik.

Nije sve u diplomi, ima nešto i u talentu. Diploma lako može da se kupi, talenat ne može nikako. Etiketiranje ljudi na osnovu zvaničnog zanimanja je ružna stvar, zasnovana na predrasudama. Divimo se mnogim zvezdama, gledamo njihove filmove i slušamo muziku, skupo plaćamo karte za događaje i ne pitamo kako su stigli do uspeha i slave, jesu li išli na akademiju ili su ih izvukli iz neke kafane ili podigli sa klupe u parku. Ne budimo malograđani.

Pored lošeg procenta šuta, greška je što je uopšte data prilika da nas rečeni gospodin sa još jednog kanala davi svojim manipulacijama i jeftinim trikovima. Zašto vreme nije dobio košarkaš Vladimir Štimac, borac Miša Ronin, profesor Ratko Ristić, neki drugi profesori, studenti, stručnjaci, umetnici?! Čini mi se da su na Insajderu potrčali za senzacionalizmom i ugazili u…

Za kraj, ponoviću nešto što sam objavio nedavno na svom Fejsbuk i Instagram profilu: “Zvanično neopredeljen, nezvanično kukavica!” Odnosi se na sve mudrijaše, ćutologe, one koji vazda čekaju da drugi završe posao od kojeg će i oni da imaju korist. Rado će je prihvatiti, ali neće učiniti ama baš ništa da do nje lakše i brže dođe, a sve iz straha za svoje dupence.

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

Saša Edi Đorđević