Duhovnost

Данијела Марковић: Поновити значи ићи по ново

Sveti Sava, Kraljeva crkva, manastir Studenica

MediaSfera

 

 

Пише: Данијела Марковић

Фото: Анђела Грозданић

Извор: Кинонија.рс

 

 

Црква о јубилејима, као што је 850-огодишњица рођења Светог Саве, говори језиком Литургије. Година 2025-а заузима одређено место у историји и његову бројчану ознаку, која се тиче нашег свакодневног рачунања времена, али Црква време рачуна према великим догађајима који ће се тек догодити и који су се већ догодили. У том смислу, оно што данас славимо јесте сусрет новог и старог, обраћајући се Светом Сави поНово.

Поводом великог јубилеја, 850 година од рођења Светог Саве, читаоцима портала Кинонија, своју беседу, произнесену на прослави дана Светог Саве у Холандији 2023. године, преточила сам у текст, у нади да ће бити на корист новим беседницима. Чини ми се важним, као сараднику поменутог портала, да своје мисионарско дело започнем од учења, најпре свог, па онда да предам на читање и умножавање другима. Све ово, узевши у обзир, чини један мали мој допринос овогодишњем великом јубилеју.

Институт за студије културе и хришћанства, у коме радим, пре дванаест година је окупио људе око идеја и жеља да заједно промишљамо о неким базичним питањима човековог постојања, као што су питања човекове слободе и могућности људског сазнања, али и око много других актуелних питања која се тичу свих нас. Одлучили смо да примарни циљеви Института буду промоција дијалога између различитих аспеката савремене културе и хришћанства. У свему томе смо увек имали на уму светосавски дух који је свима нама у Институту увек био светли пример, надахњујући и проширујући наше хоризонте. У том духу је и беседа, произнесена у Холандији, била надахнута.

Помињем то на овом месту (Холандија) које мора, жели и живи дијалог са Богом, људима, заједницом и другим заједницама. То знање и сазнање је имао Свети Сава, много светих у времену и сутрашњи свети, сви ми који се окупимо у Литургији  око надлежног владике.

Просвећивање, посвећивање као проширивање или увећавање знања, поред разних благослова, доноси и нове тегобе, па и неке нове облике технолошког и политичког поробљавања људског бића.

На ове амбивалентне карактеристике просветитељског процеса и напредовања у сабирању научно-техничког знања скренули су пажњу, многи познати мислиоци између осталих репрезентативно дело те амбиваленције јесте Дијалектика просветитељства и то помињем инспирисана пределом у коме се налазимо.

Међутим, колико год да смо понекад склони да мислимо да блаженство почива на незнању, а не на знању, дубока је истина то да је за човека после Адамовог пада спасоносно само учено незнање, односно да се дефицити просветитељства могу превазићи само новим и бољим просвећивањем и прецизније речено посвећивањем.

Дакле, оно што данас човека поробљава јесте непотпуно и извитоперено знање, док је целовито и егзистенцијално релевантно знање оно што нам пружа слободу и што нас спасава.

Ова тврдња важи у сваком пост-адамовском времену, а самим тим и у нашем садашњем историјском тренутку.

Мислимо ли о Светом Сави као светитељу и/или просветитељу. Вера о којој ми говоримо је како је ми доживљавамо у слободи, и то је знање слободе и знање просвећивања и знање посвећивања, просветљење, светитељство.

Катихезе – поуке хришћанске (на грчком  – КАТАИХО – по еху), треба да буду гласови који одјекују и то у сусрету слободе са обе стране – оног који слуша и оног који подучава, изговара, говори и оних који се спремају за Крштење, за промену свог природног и биолошког начина постојања.

Одговори катихумена – оних који се уче образовању за спасењене, управо показују неопхпдност таквог образовања. Не по правилу, већ по слободи одговори поменутих бивају Љубав, којој је узор и угледање светотројична, божанска љубав.

Зашто је данас сувишна  оптерећеност прецизношћу и тачним формулацијама речи у Новом Завету или житију светитеља, да ли је много важније то применити односно изразити мисао својим речима? Које то речи ми имамо слободу да изговоримо. Сазнамо.

Та врста превођења, односно изражавања властитим речима јесте пут спасења и пут спајања традиције и модерне. За епикопе новоизабране, Црква често говори да су модерни и да су у традицији.

Значи модернизација је управо то да стару мисао применимо у новом времену и на свој начин, односно својим речима. Следећи учење, учимо себе и друге својом речју, својим речима.

Не треба бити опретећен сложеношћу било ког учења па и светоотачког учења, колико Духом светоотачким, а Дух светоотачког учења, Новог Завета и других књига, јесте дух спасења.

Навешћу не случајно мислиоца Макс Шелера који прави разлику између техничког знања –  то је ово знање које нам је употребљиво у свакодневном животу и знања образовања – који је по њему виши ниво знања које има везе са просвећивањем са светим Савом као просветитељем, али највиши ниво знања јесте знање спасења. Значи најважније знање јесте знање спасења, много важније и од техничког знања и од знања образовања.

Знање образовања је то како да научимо, како да васпитавамо друге људе, како себе да васпитавамо, да будемо културни, да усвојимо неке вредности етичке, духовне  али то још увек није знање спасења.

Знање спасења јесте нешто што ми морамо својим речима да применимо и  модернизујемо, оно што смо научили из традиције или ма како великог и значајног предања, ма како великог учитеља, светитеља, знање спасења је буквално знање које се тиче тога како живети, и понављам како живети, како победити смрт, како победити грех, /и то свако мора да проналази сам за себе, а на начин и искуство конкретне заједнице, поштујући поуке, савете учитеља Цркве али примењујући их увек у конкретним животним ситуацијама.

Као други импут у овом вечерашњем обраћању навешћу још једног мислиоца –  Гадамера који говори о предаји, традицији. О нечему што се предаје. Код њега срећемо појам класичног, где се класично одређује као свевремена садашњост.

Значи оно што је класично то никада не застарева и увек је актуелно и у сваком времену је присутно, може се то рећи и за праву традицију, за праве традиционалне вредности, да су увек актуелне, с тим што оне захтевају актуелизацију односно примену у конкретној ситуацији.

Гадамер баш говори о превођењу (тумачење, па и ово моје је увек једна врста превођења) из једне ситуације у другу ситуацију из једног реченичног склопа у други реченички склоп. Помињем то на овом месту јер данашњи човек има неке друге страхове, жеље, животне околности него човек, људи у средњем веку или неком другом времену, али поента је иста – само се мора увек конкретизовати, та актуелизација јесте конкретизација у садашњем времену, модерном времену, новом времену, новим околностима.

Суштина тумачења односно интерпретације јесте у томе да нема исте интерпретације. Значи свака интерпретација је другачија. И можемо да кажемо, да није случајно што се рецимо не само за позоришна дела, већ и за музичка дела, говори У интерпретацији тог и тог…, значи диригент који изводи музичко дело од Бетовена, Баха и других композитора и ако су исте ноте и ако је иста композиција – то увек другачије звучи. Зашто?

Зашто толико пута испевану химну, изрецитоване песме, прочитани есеји о Светом Сави нису исти.

Зато што су увек другачији учесници у оркестру, зато што је други диригент, зато што се увек могу стављати другачију акценти, нешто  се може другачије нагласити.

Ту долазимо до суштине тог односа између класичног односно традиционалног и модерног односно садашњег.

Сада се када тумачимо Светог Саву увек долазимо до нечег новог. И никада то не може да буде буквално и пуко понављање. Значи свако тумачење, односно свака интерпретација или превођење то наводим као синониме – је увек креација, увек се нешто ново додаје и нема исправне интерпретације – у том смислу што се мењају околности и што увек имамо простора и за креативност.

То значи да нема ни последње интерпретације у смислу да је сада неко дао све одговоре. Значи знање спасења је буквално оно што човек мора да уради у конкретној животној ситуацији, сада и овде у свом времену у свом окружењу, са својим ближњима и то је увек нешто креативно.

И то је нешто што има везе са Духом традиције а не само са словом традиције, одатле жеља да се увек мора преводити.

То понављање које је део нашег одношења према традицији, према Светом Сави – схватимо као обнављање. Поновити значи ићи по ново.

Понављање се дешава на Литургији али је увек  нови догађај. Неко би рекао посматравши, сваке недење једно исто се служи. Не, увек је другачије. Поента је у понављању као обнављању.

Тумачити, враћати се узорима, јесте начин да се обнови наша садашњост. Тумачећи, враћајући се нечему што је давно записано, што се давно догодило а што има свевременско значење ми заправо уносимо новине у наш садашњи живот. Та традиција је жива, предаја је жива, и понављање.

Код неких мислиоца инсистира се на тој речи – понављање, која јесте уствари не враћање старога, нека пука репетиција и репродукција. Обрнуто, то је продукција, креација. То је долажење до нечега новог.

Важно је нагласити у овом контексту када обележавамо некога из другог времена који је жив. Прави узор, прави учитељ, без обзира када је живео доноси новине у нашем садашњем животу и то је обнављање, иновирање, креирање нечег новог у нашим животима.

Посебно је важно нагласити, иновирање у правцу спасења.

Није ствар само у крацији. Уметници су креативни, свако може да буде креативан и инжињери су креативни али зато је важна поменута разлика између техничког знања, знања образовања и знања спасења.

То је иновирање пута, личног пута у спасење. Као у тексту поменути катихумени. Јер свако то на другачији начин, обнављајући и понављајући речи светитеља чини у свом животу,  и то је управо оно што је најважније а што се дешава у увек новој хармонији, у мелодији теологиј,е у уметности богословља и богословљу уметности који је Литургија.

Љубимо једни друге да бисмо једнодушно иповедали Свету Тројицу, Оца, Сина и Светога Духа.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

 




Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

22. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .