Saša Edi Đorđević: Studenti

MediaSfera

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

Drage moje, dragi moji, evo me opet, subotom, usred zime kad mi vreme jeste! Neka mi privremeno odsustvo oproste oni kojima su moji redovi nedostajali, ako je takve rodila majka.

Umesto da u miru krckam penziju, kojoj će na Svetog Stefana biti puna godina, i da bezbrižno uživam u umetničkom životu, stadoh letos da se nerviram oko litijuma i izokola se uključih u narodni bunt. Elem, ćutao sam i gledao, ćutao i gledao, ćutao i gledao, pa mi je dodijalo. Vlast uprla da kopa sve Švabe slušajući, narod ustao na noge, kao i svaki put kada su Nemci po Srbiji hteli da buše bilo avionskim bombama, bilo artiljerijskim granatama, bilo bajonetima. Cene ljudi da nam je nemačko bušenje vazda na nos izlazilo te da ni ovoga puta ne bi bilo drugačije. Kao seljak smederevski i potomak ratnika koji su u dva rata gledali kako Nemci beže, ja sam mogao samo uz pobunjenike.

Da je samo litijum, pa ni po jada. Lista nepočinstava onih koji vode ovu zemlju, a koji smatraju da su oni država, podugačka je, ali neću na nju da trošim dragoceni dat mi prostor. Svaki dobronamerni građanin može da istu pronađe na internetu, sa taksativno navedenim nerešenim aferama. Krvavi pečat, najnoviji i najveći, na njen (nadam se) kraj udarila je svom silinom nadstrešnica rekonstruisane novosadske železničke stanice, koja se srušila i u sekundi odnela petnaest ljudskih života. Glupave i lažne izjave nenadležnih i nadležnih u vezi sa tom tragedijom razbesnele su već ljute protivnike vlasti, ali i one koji svoj stav nisu javno iskazivali. I – evo nas na pragu… nečega. Čega – videćemo. Mislim – uskoro.

Vrlo brzo, barjak borbe protiv korumpirane, kriminalizovane i od podanika otuđene vlasti (ima li koga sa zdravim razumom da mu ova kvalifikacija nije jasna?) podigli su studenti. Kako im i ime govori, dramu su započeli oni sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a onda redom, fakultet po fakultet, grad po grad, profesor za profesorom, dekan za dekanom. Visoko školstvo Srbije je paralisano, a ni niže nije ostalo imuno na poziv akademaca da se uspostavi vladavina prava u ovoj namučenoj zemlji. Ustali su pripadnici generacije za koju smo mi, stariji, mislili da je nezainteresovana, beskrvna, bezlična, i pokazali da imaju i srce i razum i, oprostite, muda. Već nedeljama predvode borbu za pravdu i pravo, a time i za samu slobodu, radeći ono što je trebalo da mi radimo, odavno.

Imao sam privilegiju i čast da se sretnem sa tim mladim ljudima, da sa njima koračam i stojim u istom stroju, da neke od njih lično upoznam, da razmenim koju reč. Zadivljen sam njihovom pozitivnom energijom, njihovom odlučnošću i voljom da istraju… njihovom neiscrpnom kreativnošću u osmišljavanju akcija i transparenata… njihovom saosećajnošću i solidarnošću… njihovom kulturom i humorom… i jedinstvom kakvo odavno u ovoj zemlji nije zabeleženo.

Zbog svega čemu sam svedočio, siguran sam da će trenutna, nadam se i kratkotrajna, kriza da se završi njihovom pobedom. I to će biti kao u žmurkama: pu, spas za sve nas! Ispunjenje njihovih zahteva (pravo, a ne lažno kakvo nam se svakodnevno servira) dovešće do velikih promena u državi, sistemskih, ali i personalnih. Mnogi će morati da odu, jer nisu zaslužili da budu tu gde jesu. Ono što jesu zaslužili stići će im nešto kasnije, kroz određene procese u renoviranim institucijama. Verujem da će im prijati, pošto baš vole renoviranja.

Divna hrabra deco, hvala vam što ste na čelu borbe koja nije trebalo da bude vaša. Hvala vam što nam ne nabijate kukavičluk na nos. Želim vam sve najbolje u Novoj godini i pobedničko proleće. Potom i akademske uspehe, da vratite svojim prkosno podignutim indeksima osnovnu namenu.

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

Saša Edi Đorđević