Iris Pejčić: “Izranja iz sna”

MediaSfera

Zagreb je moj grad. Od prvog momenta kada sam sišla s Glavnog kolodvora, prošla pored Esplande, pa Gajevom ulicom do Ilice, Beograd je pao u drugi plan.

To je jedino mesto koje ne vezujem za ljude, već za osećaj. U Zagrebu nemam nikoga sem ulica koje nose nazive po nekim od mojih najdražih pisaca i stihove pesama omiljenih muzičara.

Zagreb je malen, ali ima duh metropole, užurban je, ali i miran, uškuškan. Ima stav, bunt i još uvek odiše rokenrolom. Njime odjekuje Štulić, oseća se Rundek, Kekin, Massimo i najveća gospođa ikada – Josipa Lisac.

Purgerski je moj omiljeni akcenat, padam u nesvest kad čujem “zakaj”, a volim ga više i od britanskog i francuskog (koji ne volim uopšte).

U Zagrebu imam svoju antikvarnicu, poslednji put sam u njoj kupila Krležu, Ujevića i Šimića – bila sam srećna kao Nova godina.

Ali, poslednji put sam bila davno. Pet godina davno. Bio je Advent.  I ova slika gore gde sam poput sovjetske sekretarice je baš sa tog Adventa. U Gornjem gradu, u Caffe de Matoš-u.

Ove godine nemam osećaj da ide praznično vreme. Previše je neke ljutnje u vazduhu, borbe i pokušaja. Ljudi stradaju, fakulteti se blokiraju, narod viče, ali se ne čuje. Nema ko da ga čuje.

Nijedna dekoracija ne može da unese osećaj mira. Ne može da pruži pravdu, donese potrebno.  Nismo spremni da slavimo kada konstantno doživljamo poraz i nismo spremni da idemo dalje, jer nije ispravno.

Decenijama živimo u suludom svetu kojim caruju psihopate željne pažnje, koje od običnog naroda prave budale. Kažu da studente neko plaća, a studenti nemaju ‘leba da jedu. Vade se na one pre njih, plasiraju šta im u datom momentu odgovara. Ne funkcioniše prosveta, ustanove su korumpirane, zdravstvo se raspada, ne zna se koliko i gde smo šuplji. I ne možemo. Ne možemo da se prebacimo ni u kakav praznični duh.

I možda uspevam da negde u svojoj glavi pobegnem u taj Zagreb. Idealizovan i svetlucav – na dva sata od mora. I, možda se trudim da nacrtam savršenu čestitku, okitim jelku, kupim novu božićnu šolju, ali džaba.

Zagreb izranja iz sna, a Beograd bi trebalo dobrano da se trgne, da se u momentu probudi i za promenu zasija iznutra pre nego što krene da lažno šljašti spolja.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)