MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Đorđe Kojadinović
Pročitala sam nedavno knjigu u kojoj je romantizovan život Fride Kalo. Knjigu sam „progutala”. Svaku stranicu sam čitala pažljivo sa uvek novim iščekivanjem – a šta će posle biti, zašto ga ne ostavi, čemu bol na bol, mrak za zrak…? I sve izbore koje je pravila vodili su je u preranu smrt, kojoj je tako vešto prkosila, odupirala joj se i opirala, čak se i Boga odrekla ali revolucije nije. Ni Meksičke ali ni one unutrašnje, najveće i najbolnije, bez koje izgleda nije mogla da zamisli svoj stradalnički život. Žena-golubica, tako su je novinari prozvali pored čoveka-slona, Dijega Rivere.
Mada u ovoj knjizi autorka provlači da se njena majka protivila tom braku, braku „Golubice i Slona” i da je ona bila ta koja je kumovala ovim nadimcima. Nije je poslušala, nije marila na majčine pridike, savete i molbe. Odabrala je da bude njegov mesec a on da sija i sprži je kao sunce svaki put kada mu se približi. Odabrala je život na ivic ponora, u stalnim pokušajima da mu se podvuče pod kožu uz nevidljivi lastiš koji je stalno privlačio i vraćao kad god je želela ili morala da se udalji. Nije mogla. Celovita je bila samo u njegovom prisustvu, a živa samo dok slika i stvara svoj sve. Svet pun boja.
Njena uloga mesečeve senke je i pretvorila u tu paperjastu belu senu koja je samo menjala svoja obličja, ali nikada nije odustajala od pomisli da ga voli. Čak i onda kada je prevario sa rođenom sestrom Kristinom, čak i onda kada je tražio razvod da bi uplovio u novu vezu sa drugom ženom, čak i onda kada je znala da je on taj koji je svojim ponašanjem dokrajčio. Njenu bolest samo ubrzao, ali nije marila. Nije marila za svoj život ni kada joj je majka preminula od karcinoma, a verovala je da je to zbog neprežaljenje njene prve ljubavi ali i tragedije koja je zadesila njenu Fridaču.
Nije marila ni kada je u želji da postane majka svesno prošla kroz dva pobačaja i jedan abortus carskim rezom… Nije je bilo briga koliko će još živeti kada su joj amputirali prste na desnoj nozi a potom i nogu. Bilo je briga samo za to da ONA, velika i moćna Frida Kalo… danas, jer tada to nije bila… VOLI tog prokletog Dijega, njenog tihog ubicu. Vera da je on njen Anđeo čuvar. Poslednja slika koju je naslikala bio je crni anđeo. Reči koje je tada pribeležila, su: „Radosno čekam izlaz i nadam se da se više nikada neću vratiti – Frida.” Vratili smo je.
Fridomanija kažu fenomen koji dobija svoj pun potencijal od 70-ih godina 20. veka do danas. Koliko smo samo jadni, ljudi. Ni poslednje želje onih koji su bili među nama ne možemo da ispunimo, pa čak ni Dijegova poslednja žena nije ispoštovala njegovu želju da njegov pepeo pomeša sa Fridinim. Kako smo jade jadne!? Da li je moguće da ne možemo da razumemo da im je posle takvog traumatičnog života samo trebao mir, ali nismo im ga dali za života niti su nam ga tražili… ali nakon ovozemaljskog života – jesu. Opet im nismo dozvolili taj zasluženi i najdragoceniji mir. Zašto?
Mesec i sunce će zauvek biti deo našeg sveta. Frida i Dijego, iznova i iznova nova priča o ljubavi. Avaj, ljubav ne umire!
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar