Iris Pejčić: „Urokljive oči“

MediaSfera

Piše: Iris Pejčić

Foto: Privatna arhiva

Ne znam da li postoji nešto u čemu sam toliko loša kao što sam kataklizmična kada je reč o matematici. U poređenju sa tim, čak bolje i pevam.

Ova priča mi dolazi nakon nekoliko odslušanih nastavničkih veća, gomile priče o štrajkovima profesora, o tome kako su deca danas blagi užas, a nastavnici ograničeni i nemoćni.

U skladu sa tim, često razmišljam o svom školovanju i profesorima, kako je bilo tada, šta je isto, šta se promenilo, šta je valjalo i čemu je definitivno mesto u tim nekim davnim danima.

Tako mi je i izronila situacija sa časa matematike kada sam bila šesti ili sedmi razred i kada mi je nastavnica bez ikakvog razloga rekla: „Nemoj da me gledaš tim urokljivim očima“.

Da, baš tako. Od reči do reči. A zašto to pamtim? Pa, možda zato što nije postojala osoba koje sam se više plašila i koja mi je ulivala toliko nepoverenja, bezobzirnosti i u krajnjem slučaju nesigurnosti kao ona.

A dete ko dete, zapamtiće. Pogotovo ono što ga povredi. Da li sam tada razumela šta mi je i zašto mi je to rekla, verovatno ne, da li sam se žalila mami i tati, nisam, ali da li me je bilo sramota od drugih u razredu, i te kako jeste.

Danas se uporno razgovara o dobrim pedagozima, o načinu na koji se profesori obraćaju đacima, o tome da ne smeju da se prelaze granice i da mora da se pristupa metodički ispravno.

Naravno, svi znaju da je to samo puka priča i da su učenja jedno, a da je praksa nešto drugo, i da, istina je da su profesori danas u nezahvalnom položaju, ali s obzirom na to da se radi o ljudima koji najviše vremena provode sa decom u njihovom najosetljivijem periodu, a deca su sunđeri koji upijaju svaku reč, pokret, pogled, način obraćanja, svaki osećaj, smatram da bi trebalo da postoji jedna opasno ozbiljna provera, i psihološka i profesionalna kada se dovodi novi profesor u kolektiv.

Jer ne može svako da radi sa decom, zapravo, ne ume svako da radi sa decom.

Kada pomislim na lošeg profesora, uvek, ali uvek pomislim na ovu ženu. Jer to je osoba koja nas je delila u tri reda, u redu do vrata su joj sedeli oni koji najbolje znaju i imaju isključivo četvorke i petice, u srednjem redu smo bili mi sa dvojkama i trojkama iz matematike, a u redu do prozora oni sa slabom ocenom i jedva dvojkom.

Dakle, sam čin podele je nepedagoški, bezobziran i otužan.

Sama činjenica da si etiketiran, označen kao neko ko jedva zna, već te demotiviše, a način obraćanja, i rečenice poput te o urokljivim očima, je i više nego dovoljan da te tada, u tom momentu, kada si dete, toliko obeshrabri, stvori negativnu sliku pre svega prema samom predmetu i jednu veliku odbojnost.

Nikada ni pre ni posle te žene nisam imala neprijatnu situaciju ni sa jednim profesorom. Naprotiv, osećam izuzetno veliko poštovanje, pogtovo prema mojoj profesorki srpskog jezika, Mariji, koja je bila vetar u leđa, uvek puna strpljenja, pažnje i želje da te nauči.

Kasnije, u srednjoj školi sam samo stvorila još lepšu sliku, jer su ti nastavnici zaista bili vredni poštovanja, pre svega u ljudskom smislu. A iako mi matematika nije išla ni tada, imala sam profesore koji su se svim silama trudili da me bar nešto nauče, a to je išlo do te mere da sam čak iz neke oblasti dobila i peticu (verovatno prvu i poslednju), ali dovoljno veliku negde u mom univerzumu da mi stavi do znanja da kad se baš svojski potrudim ipak mogu i da se pokažem, a da je podrška pola puta do tog uspeha.

Kako god, to moje odbijanje bilo kakvih brojeva nikada nije uticalo na druge predmete, smetalo mi je, ali sam ga gledala kao ljudsku slabost koju svi na neki način moramo da imamo. Pa ako već moram negde da budem tanka, dobro je da sam kad je reč o matematici, jer ispostavilo se da ću od reči morati da živim.

Pre nekoliko godina kada smo se vraćali sa skijanja, svratili smo u Studenicu. Kada sam izlazila iz crkve, jedna žena je prošla pored mene.

Ona nije imala pojma ko sam, ali moje urokljive oči i te kako su znale koga su ugledale.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)