Iris Pejčić: „Peti novembar“

MediaSfera

Piše: Iris Pejčić

Foto: Privatna arhiva

Danas je mom tati roðendan. Puni 52.

Ta petica ga je užasavala, a nije ni svestan koliko mu godine dobro stoje. Uvek mi budu smešne reakcije drugih ljudi, a posebno žena kada me vide sa njim, pogotovo u momentu kada na dobar dan dodam: “Ovo je moj tata”.

On ne izgleda kao druge, obične tate. Od kako znam za njega uvek je svoj. Nosi dugu kosu, iscepane farmerke, preko leta japanke, a zimi kaubojke i jednu tešku crnu kožnu jaknu, koju čuva za mene.

Moj tata i ja ne znamo šta znači živeti pod istim krovom, ali oboje imamo iznad glave nebo prepuno ideja. Želimo ranč sa konjima, šumu i jednu brvnaru jer znamo da je to pametnom dosta. I da bude uvek blizu reke.

Moj tata i ja retko kad sedimo nedeljom i gledamo tv, ne znamo kad ko od nas dvoje ruča, ali kada smo zajedno umemo da uživamo u toploj ribljoj čorbi, dugoj šetnji i satima razgovora. Zbog mog tate volim da jedem “kineze” i da dobijam knjige za roðendan. I moj i njegov.  U našem novembru je i nastala tradicija da se kupi neka knjiga, jer me je tog nekog petog novembra odveo da biram i kupili smo “Cveća zla”.

Nekada proðu dani da se ne čujemo i to je u redu. Proðu meseci da se ne vidimo i opet nikom ništa, a on uvek kaže da čovek ako nema šta da priča bolje je da ćuti, ako nema radosti da podeli, bolje je da ne mrači, a oboje znamo koliko crna može da bude ta naša škorpijska strana.

Prećutno se razumemo. Celoživotno nedostajemo. Ali uvek ćemo da se nasmejemo i detaljno isplaniramo dovod struje nani u podzemni svet kada tamo poðe.

On zna da će u ovoj zemlji uvek da bude gomila nekih novih vučića koji su gori od svake hijene. I da naš narod uvek mnogo priča, a nikad ne sprovodi reči u delo.

Spreman je da ruši svaku vlast iako zna da nikada neće da bude bolje. Umoran je od šarlatana i gomile laži koje sluša od kako zna za sebe. Nije mu jasno zašto su mladi danas nezainteresovani i zašto ponovo on mora da izlazi na ulice. Ponekad ume da pohvali Titovo vreme jer kako kaže tad si bar mogao da zaspiš u vozu ili na klupi i da te niko ne dira. Možda bi te čak neko i pokrio. A danas nisi bezbedan ni kad ideš ulicom, ni kad odeš u školu, čekaš na stanici, u redu ili bolnici, ma ni kad uđeš u sopstveni kuću.

Moj tata će uvek da mi kaže dobro je to, ništa, idemo dalje. I nema odustajanja. U krug u krug dok se jednom ne zatvori. I može sve da stane i da se svet raspada,  a raspada se svakoga dana i svakog rođendana, ali mi znamo kako da se nosimo time, makar celog života hodali u jednim te istim kaubojkama u potrazi za danom kada će sve da bude mirno, kada će da bude malo bolje i kada ćemo sedeti ispred te naše brvnare daleko od svakojakih tuga.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)