Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Limunadica i zvončići

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Đorđe Kojadinović

 

Bila sam sa sestrom u pozorištu. Lepa predstava sa tužnim završetkom. Drama. Bilo je i komičnih situacija, životnih, lepih i manje lepih, u jednom trenutku je baš bilo veselo i razigramo, a na kraju apsurdno. I, taj kraj nam se nije svideo. Mada sveukupan utisak i doživljaj – bravo za dve mlade buduće glumice koje se upuštaju u nepoznati svet! Bravo, i dodaću – srećno!




Platile smo parking, isterale auto iz garaže, usput skoknule do pumpe, potom krenule dalje…

  • Iskreno, ne volim tužne priče. Nemam više živaca za tugu – zaključila je sestra.
  • Ni ja, iskreno. Izlaz sam našla u pisanju i čitanju – konstatujem.
  • Volim ovaj zimski period i samo bih gledala komedije, božićne filmove, slušala zvončiće… čitam isključivo limunadice, samo da je happy end… Ha-ha-ha-ha… i kada me neko pita šta čitaš? Kažem, ljubavne romane… voleli su se, ljubili, grlili i bili srećni do kraja života. Baš me briga šta drugi misle, hoću da mi bude lepo. Pusti me teških tema, klasika. Čitala sam Dostojevskog. Nikada neću zaboraviti „Braću Karamazove”, ma idi bre. Ne mogu više. Pa, Karenjina… Šekspir i njegov „Hamlet”… Tada je to bilo okej, a sada mi je malo previše toga. Valjda što si stariji… to ide sa godinama? – dodaje sestra.
  • Ha-ha-ha… u pravu si. Moraću i ja da se prešaltam na božićne, jer su dubokoumne stvari postale nepodnošljive…
  • Miki, stvarnost je postala nepodnošljiva. Vidi šta se dešava? Ovako kada zalutaš u nešto lepo opustiš se malo.
  • Da, opustiš se. Hoćeš da organizujemo neko kraće putovanje. Same nas dve. Madrid?
  • Bila sam… hm, možda… ne prošle, pretprošle godine u Madridu.
  • Ja nisam. Barselonu sam obišla, Ljoret de Mar, bila u Dalijevom muzeju u Figuerasu i nekim okolnim mestima, ali u Madridu nisam bila.
  • Lepo je.
  • Verujem da jeste.
  • Možda da odemo porodično na more?
  • Uf, to bi bila ludnica. Deca bi uživala… Čekaj dok dočekamo leto.
  • Brzo će leto… Meni se dani razmenjuju kao na traci, ne znam kakva je situacija kod tebe?
  • E Mickić, gde sada da vozim, jel ti je poznat ovaj put. Vidi ovo…
  • Ma skreni levo, slobodno. Vidiš da su nešto bezveze obeležili?
  • A joooj, nismo trebale tu da skrenemo. Nije dozvoljeno.
  • E pa sad?! Nismo znale, vidim nešto je drugačije. Nema veze samo vozi, pošto treba da idemo u tom smeru. Eno ga most. Valjda nas nisu snimile kamere?
  • Ma nisu… Ih, da su svaku moju grešku usnimili odavno bi mi oduzeli dozvolu i dobila bih trajnu zabranu prilaska automobilu. Ha-ha-ha…
  • Ha-ha-ha… blesava si skroz. Gde sad? Čekaj! Ne radi semafor. Vidi ovo? Stani! Tramvaj, jel si ćorava? Jel vidiš da nam dolaze čak dva sa leve strane. Čekaj! Moraš da staneš. Evo, ide i sa desne.
  • Štaaaa je to? Kakva ludnica! Grad živi noću. Kao da nemaju pametnija posla nego da se vozikaju. Svi su poludeli, a tek koja gužva na pumpi. Nego krivo mi, nisam imala keš za onog radnika što nam je oprao šoferku. Samo 10 dinara u kešu mi ostalo, a devojka pre nas ga častila 100.
  • Ma nema veze, bolje ništa nego da se blamiramo. Realno, nismo mu tražile da nam pere prozore, a da si mu dala 10 pomislio bi da ga ponižavamo… a sada da mu se pravdamo zašto nemao keš… glupo je, realno?
  • Realno, u pravu si. Ha-ha-ha-ha… Gde da te ostavim?
  • Možeš tu, vidi gde je bezbedno pa ću samo istrčati. Ljubni puno tvoje i organizujemo još neko pozorište, može?
  • Pozorište, uvek može. Komediju ili mjuzikl, please. Ljubni i ti tvoje. Hvala ti!
  • Hvala tebi!, odgovaram, grlimo se.

Izašla sam, zatvorila vrata i još jednom joj mahnula. Brzo je prošlo ovo naše malo druženje a nismo se ni ispričale. Nema veze, videćemo se uskoro…

Mada… još uvek razmišljam o čoveku koji nam je oprao šoferku. Moraćemo sledeći put da pripremimo keš samo za perače prozora. Uf, stalno neka sekiracija. E da, nije joj loš savet… Definitivno ću morati da se bacim na komedije, božićne filmove, ljubavne romane, limunadice, zvončiće…. Samo nek’ je happy end i da pevušim – Oh, jingle bells, jingle bells. Jingle all the way. Oh, what fun it is to ride… la-la-la-la-laaaaa!

 Milica A.

 


Milica Ašćerić

 

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

 

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

 

 

 

 




Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Nedogled

KLEOS

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .