Iris Pejčić: „Jesen u meni“

MediaSfera

Piše: Iris Pejčić

Foto: privatna arhiva

Volim da mislim kako su najsvetliji momenti mog detinjstva bili vezani za muziku i koncerte. Pa sam se tako u sred posla setila kako smo tata i ja upoznali Akija Rahimovskog pre 18 godina kada je imao tri vezana solo koncerta u Pančevu, baš u ovo neko vreme.

Ne znam da li je bio oktobar, novembar ili decembar, ali znam da je bilo hladno i oko mog rođendana.

Tata mu je tada lagano prišao da mu kaže da ja jako želim da ga upoznam. Imala sam možda  nepunih 12 godina i živo se sećam svakog detalja. Nosila sam neke čiroki šiške, koje je mama izmislila i koje su se lepo uklapale uz moju dugu kosu kada su fino isfenirane, ali kada idemo na koncerte one su bile uzdignute. Buntovno i visoko, jer ipak, nekako je moralo da se da do znanja da nisam samo devojčica, već i roker.

Tako smo se tata, ja i moje šiške našli sat vremena ranije u Kulturnom centru Pančeva, ispred stare bioskopske sale, koja je sa desne strane imala mali bar. Ušli smo unutra da popijemo nešto i ubijemo vreme, a za šankom je stajao Parni valjak lično. Zapravo, samo Aki, ali za mene, tada, jedan čovek je bio ceo bend.

To je bio već treći koncert za redom (i da, na sva tri sam išla), pa sam bila u potpunosti spremna. Očarana svim divnim pesmama, a nošena iluzijom da ću biti pisac ili pesnik, svojski sam se potrudila da napišem pesmu. Jer, moja mašta je išla do tih granica da će Aki vrlo rado da peva stihove jedne dvanaestogodišnjakinje.

Uglavnom, tata je prišao Akiju, on se rukovao sa njim, nešto mu je rekao, a ja sam stajala sa strane ukopana, bez hrabrosti da priđem. Posle par sekudni, dolazi Aki do mene i u svom maniru, onako drago, ljudski i srdačno mi kaže: “Pa što se kriješ, ja jesam ružan i ovde i na sceni, ali nisam opasan”. I tako upoznam za mene jednu od najvećih zvezda mog detinjstva.

Onda još uvek nije bilo ovih fensi telefona sa moćnim kamerama, a tadašnji su imali neke sa rezolucijom digitrona, koja je u tom momentu bila sjajna. Imala sam neku malu Nokiju, kojom nas je tata uslikao, a slika je bila mutna, draga i zauvek je u toj Nokiji i ostala. Telefon još uvek čuvam iako ne mogu da ga upalim i ko će ga znati šta mu sve fali jer su od tad prošle skoro dve decenije. Ali, avaj, tu stoji moj jedini dokaz.

Pismo u kom je bila pesma mu, naravno, nisam dala, jer je za mene i samo upoznavanje bilo veliko i neočekivano, ali sam ga nakon koncerta pažljivo ostavila na bini.

Danas ova priča iz mene nekako ide, Parni valjak nisam pustila godinama i ne, nije ni zbog snobizma, prosto rastemo, otkrivamo nove stvari, ali kada sam malopre odvrnula „Mir na jastuku“ i te kako sam znala svaku reč u slovce.

Nostalgija se skuplja, uvlači u tmurna jutra, šunja se oko važnih datuma i šapuće da vreme prolazi, a jesen u meni uvek tu negde stoji i čeka da zablista kao najsjanji praznik, dok za ceo svet predstavlja gašenje, za moje biće novi početak prepun radosti.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)