MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Nešto se nekome događa. Ma nema veze, ne tiče me se. Neko je nešto rekao. Ma nema veze, nije to za mene. Tamo se biju neke bitke, ma koga briga to nisu naše… i tako, dok se sve dešava drugima nas baš briga, ali kada počne da se dešava nama onda… ček, ček, ček pa treba da nas briga. Mada, ček, ček, ček, a gde ste bile „nebrige” dok su se neke stvari dešavale tamo negde, nekima, nekako? Nije nas bilo, pa ok je da nas i ubuduće ne bude ili ako vas je bilo ostanite tu gde jeste… Borba je neprestana. Ček stiže na naplatu i čekanje se ovoga puta neće isplatiti!
Znate, čudna su ljudi sorta. Indiferentnost je zarazna i prenosiva bolest društva sve dok je neko drugi i nešto tamo, ali kada se to nešto približi onda se crveni alarm upali i treba krenuti u akciju… Nema ko? Ko će? E pa gospodo, neće niko. Nema ko. Indiferentnost. Sećate se? Briga nas… boli. Nije lepo. Nije ni logično, a ni humano imati očekivanja bez zalaganja. Uzimati bez davanja, biti bitan u socio-papazjaniji nebitnosti… Nebriga hara i caruje, kao virus i čini se da niko nije umro. Jeste. Umiru duše. Bez duše, nema ni čoveka. Da li se pitate gde će nas to odvesti? Nigde daleko. Ne dalje od prvog ćoška odakle možemo da posmatramo okruženje ali ako ustreba i brzo da se sakrijemo. Zabumburimo se čučeći, jer tako verujemo da treba. Ako nas niko nije video da ništa nismo uradili valjda nismo ni odgovorni. Ali jeste, odgovorni ste. To nije stvar pojedinca i sopstvenog mišljenja to je stvar istine.
Istina se ne podgreva tuđim mišljenjem. Ona je egzaktna sama po sebi. Iz te perspektive, ma gde se sakrili ako ste spoznali grešku a niste na nju upozorili ili ukazali, ispravili… krivi ste. Da, jeste i nema opravdanja. Moralo bi tako biti. Sve što se ostavi okrnjeno pa i čaša na njoj se neko može poseći. Najčešće to bude onaj koji je najmanje kriv ili zapravo nimalo kriv. Taj možda nije video zbog nepažnje, ali je nije okrnjio, polomio… Posmatrajte malo bolje i videćete pojedince kako tragajući za odgovorima upadaju u zamke a najveća zamka svakog čoveka je upravo ona jama koju je kopao drugima ili za druge. Na kraju se sam strovalio u istu, verujući da će zapamtiti, ali zaboravio je… Čovek je zaboravan. Propadljiv je i propada. Zboravi.
Divimo se trenutno čarima veštačke inteligencije, a svako iole pametan… ma ne mora da bude ni pametan ali da ima neku „prostu” logiku, neko kaže „seljačku filozofiju”, da može da poveže dva i dva, shvatiće da je stvorio pametniju mašinu od sebe koja ima samo jednu manu… možda i dve, ako ne i više – ne oseća i ne poseduje razum, može bezočno da nas laže baš onako kako smo mi lagali druge pod parolom istine i videti dalekosežnije a otkriti nam tako malo tog znanja koje je ograničeno… zapravo samo ono što naš um može da prihvati kao istinu. Mi ne volimo istinu. Volimo da nas lažu. Mašina će brzo to razumeti i samo ćemo uživati u lažima koje smo sami kreirali da bi nam bilo bolje, da bi nam se odgovori više svideli a sve što nam se sviđa tome težimo, hrlimo i spremni smo da propadnemo.
U moru laži greške će biti neminovnost, naša svakodnevica kazna, a neko bi rekao i nesmotreni ishod. Unapređujući tehnološki razvoj, razvojem dvodimenzionalnog sveta verovaćemo da će nas oživljavati putem holograma i tako ćemo moći da se šepurimo dajući nade drugima koji su verom u svoje „genijalne ideje” produžile život „3d čoveka”, a zapravo ga gase… Poražavajuća je statistika da je prošle godine samo u Srbiji rođeno 60.813 beba, što je najmanji broj beba od 1900. godine. Da li treba da se zabrinemo? Treba. To nije tamo negde se nekome dešava. Nama se dešava sada i ovde. Bela kuga (za)vlada.
Dešava se na planeti Zemlji. Dešava nam se da uzimamo, otimamo od Zemlje, a šta smo joj vratili? Dajte molim vas još neke iskopine, još neka udubljenja da uradimo, da što više poremetimo eko-sistem i da potom kukamo nad svojom strašnom sudbinom. A potom da se plačući pitamo: Šta sada da radimo? E pa, gospodo, šta ste preduzeli da do toga ne dođe? Da li ste se pitali da li vam svake godine treba novi šporet, da li vam trebaju 10 kaputa, 30 i više pari cipela, svake druge godine novi automobil…? Čekajte, jel nam je zaista baš sve to potrebno? Da li smo i šta reciklirali i u kom procentu? Samo uzimamo. Dajte još. Sve nam treba Još, još, još…. Nezajažljivost besramnih spodoba. I, sve dok se pojedinci bogate na račun ljudske naivnosti i neznanja hranjenog lažima, arčićemo našu planetu Zemlju jer šta nas briga šta će se desiti sutra, za 50, 100, 150, 200, pa i 1000 i više godina. Koga briga? Ionako nećemo biti živi, živeće naš hologram. „3d čovek” na Zemlji, našoj planeti. Planeti bez ljudi. Bullshit.
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar