MediaSfera
Piše: Iris Pejčić
Foto: Privatna arhiva
Već nekoliko godina radim kao novinar i to definitivno nije posao mojih snova. Možda sam ga nekada zamišljala i idealizovala kroz slike malih kancelarija prepunih knjiga u kojima se po ceo dan piju kafa i čaj i pažljivo pišu lepe i korisne priče. Međutim, stvarnost je daleko drugačija, male kancelarije su zamenjene ogromnim korporacijskim prostorima bez duše, knjiga nema, a nema ni vremena za pažljivo pisane reči već isključivo za hipreprodukciju i upečatljive naslove. Budući da je ralnost takva kakva jeste, a da nešto mora da se radi, osobenjak poput mene ne voli da provodi vreme u takvom okruženju i teško se prilagođava. Ubrzo sam naučila da koncentraciju i pažnju imam samo kada radim od kuće, a buka, huka i potreba da se od svega pravi senzacija definitivno nisu moja šoljica čaja. Jednostavno nemam stomak za to, a ni želju da stalno i uvek budem u centru svega.
Juče sam se vratila sa godišnjeg, a kao što to obično biva, taj prvi dan je svojevrsni šok, udar informacija, novih dešavanja i gomile i gomile banalnih, trivijalnih stvari.
Doslovno dve nedelje nisam otvorila nijedan jedini portal, nisam neumorno „skrolovala“ po mrežama, niti pratila šta se to dešava u svetu običnih i neobičnih ljudi.
Glupo ili ne, jednostavno me ne zanima, a dok nisam počela da radim ovaj posao nisam znala ni koji to portali postoje i čime se bave. I toga se ne stidim, jer je činjenica da ništa nisam propuštala, a ni sada ne propuštam.
Ovo je možda nekada bila dobra profesija, možda čak i važna, koja je imala svoje mesto i sa pravom privlačila svestrane sveznalice. Danas je slika i prilika savremenog čoveka koji ima neopisivu potrebu da povredi, unizi, ismeva, slavi banalnosti, veliča glupost i daje važnost spoljašnjem i površnom. Kada se govori o politici i zaista „važnim“ temama, svima je jasno da para vrti gde burgija neće i da prostora imaju isključivo vlast i oni sa dubokim džepom, kritičko ili drugačije mišljenje ne postoji, a ako se pojavi brzo bude ugašeno. Ona druga strana koja se bavi svakodnevicom, zabavom i ostalim tra-la-la temama je odavno na dnu kom je potreban novi naziv.
Ja sam trenutno tu negde između i još uvek mogu da izvučem po neku temu vrednu pažnje, međutim, kad smo kod trivijalnosti, među lajfstajl tekstovima koje sam radila tokom dana, provukao se i jedan o Keri Bredšo, što uopšte nije čudno, s obzirom na to da se radi o rubrici koja se inače bavi popularnom kulturom, a taj lik je svima dobro poznat i prosto se često spominje i provlači kroz razne sfere. Međutim, ovoga puta je bila čitava teorija o tome kako je Keri zvanično omražena od strane generacije Z. I opet, da se priča zaustavila na tome bilo bi u redu, ali kad jedan tekst s portala povuče jedan video sa mreža, a video preusmeri na milione i milione drugih koji se bavi istom tom tematikom, shvatamo da se govori o svojevrsnom fenomenu.
Prema mom mišljenju taj fenomen je ništa drugo do gubljenja vremena i pravljenja slona od muve.
A da Keri nije jedina tema, već i nova Netfliksova serija „Nobody wants this“, koja je uzdrmala milenijalce zbog Adama Brodija koji je svojim pojavljivanjem probudio nostalgiju svakoj tinejdžerki iz dve hiljade i neke, govori mnogo toga.
Oko Keri se većina slaže i zvanično je postala afirmisani narcisoidni zlikovac, međutim, ova nova serija je napravila brojne podele, što je, priznaćete, s obzirom na to da se radi o programu za laku zabavu koji je napravljen upravo sa ciljem da zaradi milione, a ne da prosvetli, oplemeni i pruži pregršt korisnih informacija, izuzetno smešno.
Tako sam, htela ne htela, izbombardovana tim novim „svetskim problemom“, koji me zaista navodi da se zapitam sledeće:
Ako vam je toliko važno kako provodite svoje vreme, ako želite da gledate nešto kvalitetno, radite nešto kvalitetno, zašto ne posećujete pozorišta, filmske festivale, gledate dokumentarce, istražujete stare filmove ili one iza kojih ne stoje multimilionske kompanije koje ulažu svoj novac da bi im se vratio, zašto ne čitate knjige, naučne časopise i slično. Zašto imate potrebu da namećete svoje mišljenje, stav, da istaknete kako ste vi građanin sveta zabrinut što planeta ide dođavola?!
Kada ste već toliko izblazirani i istančanog ukusa što uopšte puštate nešto što je namenjeno za najkomercijalniju platformu na svetu i pravite dramu oko toga?!
I na kraju svega, odakle vam uopšte vremena da o svemu tome toliko sitničavo razmišljate i urlate na sve strane?!
Ove dve nedelje odmora su bile blaženstvo, a svaki manjak informacija lek. Da mi je neko rekao šta to trenutno muči ovaj svet, pored svih onih crnih i jezivih događanja, verovatno bih se dobrano nasmejala, a sve ovo me ponovo vraća da je najbolje gledati svoja posla i ne kliktati.
S druge strane, nekada je čoveku potrebno i nešto banalno, prosto, nekada je potreban samo osećaj, iskra, da gleda lepe predele, da se smeje ispraznim stvarima i da pusti mozak na pašnjak.
Zato valjda i postoji mesto za sve i postoji nešto za svačiji ukus.
Ono što mi nije jasno odkud toliko tih „imača kada“ da troše sate i sate na priče o onome što je u prvi mah i namenjeno širokim masama i da od toga prave dramu. Kako se u čitavoj toj zabrinutosti za čovečanstvo ne pogledaju u ogledalo i ne zapitaju da možda ipak sve počinje od njih samih i da ni Keri ni Adam Brodi i njegova površna serija ne bi bili toliki problem da ga oni sami ne predstavljaju upravo tako. A kada već sve svodimo na neki kraj, možda ni novinarstvo ne bi bio tako loš posao da ljudi žele da čitaju kvalitetno, ali već svi dobro znamo kako, šta i gde ide. Srećom, ponavljam se, ali zaista, za svakoga postoji po nešto, a kome se ne sviđa nek ne zabada nos i neka gleda svoja posla.
Par reči o meni:
Da imam bar malo muzičkog talenta verovatno bih bila bubnjar, ovako sam fan broj jedan svog supruga sa ove strane bine i dežurni snimatelj, koji ponekad zaluta u ulogu modela.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar