Iris Pejčić: Ako već mora, neka bude sa pogledom

MediaSfera

Piše: Iris Pejčić

Foto: Privatna arhiva

Od šume ne vidim drvo i to mi se često dešava, tako je i kada razmišljam o temi o kojoj bih pisala. Ovih dana mi je aktuelana priča o štrajku prosvetara, budući da oko sebe imam najviše profesora, pa je jedna od ideja bila “Sedmi stepen stručnog ponižavanja”, međutim, negde na pola sam se odlučila za nešto savsim drugačije. Tako da svoju strast za isterivanjem pravde stavljam u neki drugi plan, a okrećem se večitom pitanju života i smrti.

Znam da smrt nikome nije omiljena tema, ipak, neraskidivi je deo naše svakodnevice i duboko utkana u našu svest, smisao, postojanje. A ja izbegavam njen pomen i poput deteta porkrivam se preko glave i odbijam svaku vrstu prihvatanja.

Zbog toga je priča o smrti postala deo mojih psihoterapija, a učenje da pričam i počnem da je prihvatam deo rada na sebi.

Ipak, postoji jedan segment kroz koji neustrašivo koristim ovu temu, moglo bi se reći i da je mehanizam odbrane, a reč je o crnom humoru.

Tako se i stvorila ova kolumna, jer je sve počelo iz jedne crne šale, pa je iz jednog običnog: “A dobro živećemo u Leskovcu makar u penziji”, usledio odgovor: “Joj, nemoj u penziji, ja bih da me sahrane na Lešću, da imam pogled na Dunav i Pančevački most”, na šta je moj muž rekao rekao: “Grobno mesto na Lešću košta skoro ko stan u Beogradu, al ima i ovo naše groblje mnogo dobar pogled na planine, ići ćemo da vidiš”.

Šale i pošalice su potrajale još neko vreme, ali sve to na stranu, zaista smo otišli, a pogled, kao što mi je i rečeno – sjajan. Ipak, ono što mi je totalno nerazumljivo je to zašto se groblja nalaze na tako lepim mestima?! Ta činjenica mi je istovremeno spokojna i uznemiravajuća.

Jedan od razloga mog iracionalnog straha od smrti čuči u tome što se užasavam od toga da čovek treba da se zakopa, pa sam tako u onom crnohumorističkom razgovoru počela da objašnjavam kako sam svesna da nemam mogućnosti da se zaledim kao Volt Dizni, a zemlja si i u zemlju ćeš poći, iako jeste hrišćanski, još uvek teško varim, dok kremacija, koja možda deluje brutalno, mi je na neki način i najprihvatljivija – kad te već nema, nema te uopšte.

Čitav ovaj razgovor podsetio je mog muža na film “The Bucket list”, zbog čega smo ga ponovo i gledali, pa nakon reda smeha, reda suza, i tvrdnji da sam ja Džek Nikolson, usledilo je ponovno razmišljanje o svemu.

Najviše sam plakala kada je precrtao sa liste da je poljubio najlepšu devojku na svetu, a to što su obojica kremirani, stavljeni u konzerve od supe i odloženi na vrh Himalaja mi je jedna od najživotnijih metafora ikada.

I baš kao što to biva u tom začaranom krugu života, svaka misao o smrti prenela se na one o življenju, ali i činjenici da moj bucket list nije preškraban ni u prvim redovima, ma nije još ceo ni ispisan. Još uvek su na njemu bar dve bebe, posao koji ću želeti i voleti da radim, završena era večitog studenta, pevanje Rundekove “Kube” u avionu za Havanu, najbolji supli u “Pizzarium Bonci” u Rimu, onaj kremasti San Sebastian čizkejk kod Galate u Istanbulu, uspon na Dolomite, dovoljno vremena za sve moje omiljene “bapske” aktivnosti…

Pa, kolko god bilo dobro razgovarati o smrti, na ovaj ili onaj način, tu morbidnost škorpije koja uči da je prihvata ipak i nije tako loše da ponekad suzbijem.

Vreme ide, ali ga i ima, čovečanstvo postoji hiljadama godina unazad i niko, ali niko još uvek nije uspeo da otkrije tu najveću tajnu, a kad malo bolje razmislim, zašto bih i pokušavala i umarala sebe time. Kad dođe, došlo je, kako će i šta će, ionako nećemo znati, ali, što se mene tiče, ako već mora, nek ipak bude sa pogledom, barem nekom atomu mog postojanja će tamo negde daleko da bude lakše.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)