MediaSfera
Piše: Iris Pejčić
Foto: Privatna arhiva
Nas milenijalce jesen pogađa malo drugačije. Javlja se neka neopisiva potreba za romantizovanjem stvarnosti, ukrašavanjem, ušuškavanjem, uživanjem u omiljenim serijama po milioniti put i bežanjem od stvarnosti. Već godinama unazad moja serija su Gilmorice, klasik s početka 2000-ih, koji prema mom skromnom mišljenju ima sve – dobru muziku, živu konverzaciju, toksičan odnos majke i ćerke, komplikovane porodične odnose, dozu snobizma, veliku dozu popularne kulture, rokenrola, književnosti i šarma malog grada koji te kupi neobičnim karakterima, uvrnutim idejama i jesenjim bojama.
Ta slika malog grada me ovih dana posebno motiviše. Budi mi želju za nekim sporijim ritmom, jednostavnijim načinom života, uštedi vremena. A u prilog tome ide i to što ovu nedelju zbog brojnih obaveza provodim u Leskovcu i ovo je prvi put da sam ovde potpuno sama. Moj suprug je Leskovčanin i tu smo bar dva puta godišnje, uglavnom kada su praznici.
Iako trenutno nemamo u planu da se selimo, često vodimo razgovore o prednosti života u malom gradu, o tome koliko se Beograd promenio, kako mentalitet manjeg grada ume da bude iscrpljujući, kako je u Beogradu ipak sve dostupnije, kako se u manjem mestu dobija veći komfor i slično. Takoreći vagamo.
Kao neko ko je odrastao u manjoj sredini, svesna sam i dobrih i loših strana, ipak, do nedavno nisam verovala da ću da pomislim, ma da ću uopšte da poželim, da odem iz Beograda.
Ali desilo se i to. Ta ogromna praznina koja nastaje u nama nakon godina pokušaja, neuspeha, truda i beskrajnih dana mrmota koje nazivamo svakodnevica, u ovom gradu je poprimila poseban oblik. Sve one lepe strane postaju manje vidljive, a gomila se stvarnost sklopljena od računa, posla, obaveza i bezbroj sati u gradskom prevozu. Gužva, preopterećenost ulica, preopterećenost duša i nervoza, neljubaznost, egocentričnost i „gledam samo svoja posla makar se svet oko mene raspadao stav“ na svakom koraku.
Zamara, iscrpljuje, a svaki odlazak iz grada budi.
Ovih dana se šetam po Hisaru, motam oko Veternice, jedem najukusniji sladoled u Srbiji, pijem kafu pristojnih cena, majem se po gradu i sve mi je lepo. Sve mi je blizu. Svuda idem peške i ne žurim.
Gužva je i ovde, ali je manja, samim tim i podnošljivija, ali su ljudi daleko prijatniji i opušteniji, a kad smo kod ljudi, ovde se zaista viđam sa ljudima, jer ne gubim vreme u prevozu i te slobodne sate nakon posla mogu i voljna sam da iskoristim.
A u momentima kada skupim dovoljno snage da razbijem svoj balončić oko Beograda i realno pogledam stvari, činjenica je da mi u Leskovcu ne fali ništa. Sam grad je dovoljno veliki, okružen prirodom, a u njemu uvek ima nekog dešavanja. Celog leta su se smenjivale različite manifestacije, održavali brojni koncerti, sada je u toku filmski festival, a ubrzo će krenuti i praznična euforija. Sve vrvi od lokala, kafića, restorana, a za razliku od drugih manjih gradova, ovde su opstale i one male radnje po celom centru grada koje otvaranje tržnog centra i dolazak prodavnica brze mode nije pojeo.
I tako je došla jesen, donela i unela promenu u nas same, vratila nas nekim starim navikama, probudila nostalgiju, ušuškala u toplo ćebe i šolju čaja i podsetila nas da maštamo.
Donela je i neke od najlepših slika, prelomila sunce i oblake, obmotala ih maglom duž Suve planine i tako me navela da mislim i da dobro razmislim, da možda i nije više sve tamo u tom Beogradu i da ovih dana ovaj moj Stars Hollow možda i može da postane nešto više. Neka nova stvarnost, životnija, jednostavnija, utočište na brdu, sa belom ogradom, jesenkama i bundevicama ispred vrata.
Par reči o meni:
Iris Pejčić (14.11.1994.)Da imam bar malo muzičkog talenta verovatno bih bila bubnjar, ovako sam fan broj jedan svog supruga sa ove strane bine i dežurni snimatelj, koji ponekad zaluta u ulogu modela.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar