MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Zadala sam sebi temu… Okej, pisaću o „sasvim običnom danu”. Zastala sam da porazmislim i shvatila da običan dan ne postoji, sem neke ustaljene rutine.
Tipa ustajanje, odlazak do toaleta, pranje zuba, umivanje, pravac kuhinja, pristavljam kafu, pravim Lazi doručak, pakujem mu užinu za školu, dok voda za kafu ne provri oblačim Lazara, zakuvavam kafu, on jede, dok on jede ja trčim da se obučem za posao i srknem koji gutljaj vrele kafe jer nema prostora za čekanje i hlađenje, obučena sipam Luni hranu da i ona doručkuje, menjam joj vodu, Noru hrani Mihajlo pre posla tako da jedna briga manje, Laza je završio sa jelom ulazi u toalet da piški i potom opere zubiće, panično gledam u sat i pošto nam vreme ne ide u korist požurujem ga da se obuje, dok se obuva ja češljam kosu, stavljam sjaj ponekad i maskaru, uglavnom se ne šminkam osim ako imam neki važan sastanak ili sam u tom „glam” raspoloženju, izlećemo iz stana pod uslovom da nisam morala da proširim i veš…
Ovako otprilike izgleda jedno prosečno rutinirano jutro u mom skromnom životu. Mihajlo odlazi pre nas na posao pa njega ni ne vidimo osim što osetim taj prvi i najdraži poljubac na mojim usnama. Aki i Maja su države za sebe… Već su dovoljno osamostaljeni da imaju izgrađen odnos prema obavezama i poštuju bitne vremenske okvire, imaju svoju neku dnevnu organizaciju u koju se ne mešam dokle god to sve funkcioniše uigrano i bez nekih većih problematika.
Posao k’o posao, ćutiš i radi… Zapravno nije baš tako, radiš sa zadovoljstvom pošto imam tu ludu sreću da uglavnom radim to što volim i što, ispostavilo se, najbolje znam… Naravno, dinamična sam i ako me posao zakuca za stolicu temperament mi ne dozvoljava da samo sedim i bledim pa malo uradim reorganizaciju… Ustanem da prošetam, zakažem neki sastanak, odem na pauzu do prodavnice ili kioska po omiljeni snek, proćaskam sa važnim klijentima ili dragim kolegama, promislim šta i kako može da se radi bolje i više, kvalitetnije… Ha-ha-ha, može i samo – bolje.
Moj suprug, često, kada ga zovem i pitam šta radi, odgovara: „Evo kolege i ja razmatramo kako da radimo više i bolje, kvalitetnije…” I to nam je sada interna šala pa kad on mene zove, postavi isto pitanje, dobije isti odgovor: „Razmatram kako da radim više i bolje, kvalitetnije…” Zato sam se toga i setila… Dok sam na poslu Maja me zove jedno tri do 10 puta, od pitanja šta da jede, gde je ostavila pernicu, da li Lunu da prošeta pre ili posle škole, jel sam joj ostavila pare za užinu, da li posle škole može sa Nedom u šetnju, ako ne nauči istoriju da li mogu da joj pomognem da učimo zajedno kad dođem sa posla, gde joj je knjiga iz geografije, zašto joj nismo kupili novu testericu iz tehničkog, samo da prokomentariše da je fizika „teško sran*e” i obavezno da napomene da je Aki otišao na trening a nije ništa jeo…. Uvek nešto, neka silna problematika mora da se rešava.
Aki me zove jednom, ili ne zove, i to jednom ako sam ga zamolila da mi se javi kad završi trening ili krene u školu da proverim da li je ručao. Ako zaboravi, a ja ga pozovem javlja se: „Izvini mama zaboravio sam. Jeo sam, super je bio trening, idem u školu…” Već zna šta ću sve da pitam pa je i odgovor automatizovao da ga ne bih gnjavila i da može dalje da nastavi po svom planu i programu. Mihajlo me zove ujutru kad stignem na posao da proveri da li sam bezbedno ušla u kancelariju i da li su deca zbrinuta i posle kada krene kući da vidi kada da pokupi Lazu iz boravka i da li i šta treba da se kupi. Iako možda ljudi misle ko zna šta ovi poslovni ljudi rade i kako im izgleda dan, pa isto kao i većini radnog sveta… ne visimo po kafanama, pripremamo hranu koju konzumiramo, pijemo svoju kafu i gledamo svoja posla.
Odabrali smo da naša normalnost bude naša mala porodica oko koje se vrti ceo svet. Negujemo sitnice koje nas usrećuju. Trudimo se da se bavimo pošteno i časno poslovima koje smo odabrali, volimo i za koje posedujemo znanja i veštine… ništa specijalno. I da, uglavnom me Mihajlo, Laza i Maja, Aki retko pošto je uvek posle podne u školi, čekaju da ručamo zajedno iako se ja bunim jer smatram da ne treba da trpe ako su gladni i da me ne čekaju. Ne vredi. Možda me zaista toliko vole pa ne mogu bez mene da žvaću i gutaju ili pak čekaju da neko drugi opere sve sudove, raščisti kuhinju, baci smeće… Ko će ga znati? Ali i to je valjda neka ljubav? Ručamo, operem sudove, radimo sa Lazom domaći, odemo u šoping, peglanje garderobice za naredni radni dan… Trening ili treninzi. Kud koji mili moji. Večera, tuširanje ili kupanje, spavanjac… Sve tako u krug.
Zemlja je okrugla, kreće se svojom kružnom putanjom i čini se da i naši životi nekako imaju tu kružnu putanju, ustani, radi, jedi, treniraj, spavaj, pa opet ustani… nije svaki dan preslikan, ali neka satnica okvirna, kružna, htela ja to ili ne postoji, ritam – postoji, smisao – postoji… Krug – postoji. A u centru tog kruga moja porodica – postoji. Čudo – postoji. Dešava se kriva zatvorena linija, liči na prsten. Život je čudo.
Veruje u čuda za koja treba imati mud*, ups mudrosti,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar