Iris Pejčić: „Uz crni čaj s mlekom, počinjem od utorka“

MediaSfera

Piše: Iris Pejčić

Foto: Privatna arhiva

Ja ne gledam u tuđe dvorište, jer me ne zanima dalje od svog. I još uvek ne umem da živim ovde i sada, ali se trudim. I ne volim da se takmičim. Ipak, često sam okružena onima koji su učeni da moraju da budu najbolji, da moraju da se guraju, pobeđuju, da ne smeju da gube, da niko ne voli one koji su drugi, da sve što rade mora da bude perfektno, pobednički, broj jedan.

Preveliki je to pritisak za mladog čoveka. Zapravo, preveliki je pritisak za svaku osobu bez obzira na godine. A kad si deo generacije od koje se očekuje baš sve, jer se smatra da duguje svetu, da treba da opravda tu svoju privilegovanost što je najobrazovanija, najupućenija, u prilici da pokupi ono najbolje iz „starog“ i „novog“ sveta, samo je pitanje kada će nešto da pukne i da se uruši.

I kolko god da nisi deo tog sveta koji juri i kida sve pred sobom, za čas te uhvati u mašinu i pokuša da te napravi „jednim od njih“. U toj trci izgubiš sebe u pokušajima da budeš prihvatljivi pojedinac u nametnutim okvirima društva.

Dešavalo se i ranije, ali prvi momenat urušavanja koji sam bila spremna da prihvatim, dogodio se pre 2 godine. Bilo je potrebno mnogo rada na sebi, mnogo priznavanja, mnogo suočavanja, a kada sam sve stavila malo na pauzu, vratila sam se u jedno sasvim obično veče iz detinjstva, kada sam imala 12 ili 13 godina i kada sam prvi put odgledala „Utorak s Morijem“.

„Šta je loše u tome biti broj dva?“ – To su prve reči koje su me kupile. Pravo pitanje. Jednostavno. Sa poentom.

Možda ne deluje kao nešto što bi u tom momentu zanimalo prosečnu dvanaestogodišnjakinju, ali vođena prevelikom željom da ostanem budna i prekoračim vreme koje je bilo predviđeno za odlazak u krevet, neumorno sam stajala naslonjena na štok od vrata dnevne sobe i hiljadu i jednom pričom zamajavala mamu.

Priča o Moriju Švarcu vam je sigurno poznata – stari univerzitetski profesor na samrti koji sa svojim nekadašnjim studentom svakog utorka vodi poučne razgovore o životu, dok se na momente prožimaju situacije iz njegove mladosti.

Mori je bio čovek koji je izuzetno cenio život, poštovao druge, radovao se novom danu, uživao u hrani, voleo da pleše i rado delio svoje znanje. Mori je bio čovek koji nije dozvolio da ga ALS, od kog je bolovao, spreči da slavi život. U tome je bio toliko dosledan, da je čak isplanirao i svoju sahranu kao svojevrsnu zabavu, za koju je imao i generalnu probu.

Bilo je nečeg utešnog u toj priči o broju dva, o vrednovanju broja dva i potrebi da se svaki uspeh meri kroz brojke. Isto tako, nametnula se i priča o utorku. Taj dan, čiji naziv stoji i u naslovu, dobio je novu perspektivu.

A „mi smo ljudi od utorka“ postala je jedna od mojih omiljenih krilatica.

Ubrzo sam odbacila sve one ponedeljke kao idealne dane za započinjanje nečega novog, a osećaj krivice što nemam potrebu da se guram i takmičim, počela sam da stavljam na stranu, jer šta je loše u tome biti broj dva?

Dugo mi je bilo potrebno da se vratim na ovu lekciju iz detinjstva. A više nego bilo šta drugo mi je bilo potrebno da se podsetim da je u redu da svako ima svoj tempo i da ne možemo svi da živimo po tim nametnutim pravilima.

Ipak, ona najvrednija lekcija koju sam naučila od Morija, pored toga da život nije trka već maraton, je važnost sitnica, obraćanje pažnje na male prolazne stvari koje nam donose mnoštvo radosti, na tretiranje sebe, drugih i života s poštovanjem i da je jedno ne juriti pobedu, a sasvim drugo odustajati.

I baš u momentima kada sam bila spremna da odustanem, kada sam izgubila ljubav prema pisanju, kada sam izgubila sebe u pisanoj reči, ostala bez volje, sa osećajem duboke razočaranosti, javila se ideja za ovom kolumnom.

Zato, da ne bih odustala, uz crni čaj sa mlekom, ponovo počinjem od utorka, da pisanjem pronađem sebe, svoje vreme, svoj tempo i mesto, koji god broj ono imalo.

Par reči o meni:

Iris Pejčić (14.11.1994.)

Pratite nas i na našim društvenim mrežama: