MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Početak škole uvek otvara nova poglavlja i donosi nove radosti i brige. Kao mami troje dece u meni je sve manje uzbuđenja iako mi Lazar kreće u prvi razred osnovne. Valjda sam sve već prošla sa Aleksandrom, koji kreće u prvi razred srednje škole, i Majom, šesti razred, pa sad čini se kao da poznatu igricu startujem iz početka. Dosadnjikavo je to, znate? Što ne znači da Lazu manje volim, naprotiv on je najmlađi pa su pažnja, ljubav, slobodno vreme, briga, igra… rezervisani i usmereni ka njemu i njegovim potrebama, uglavnom. Nepravedno prema starijoj deci, ali valjda tako mora. Za sve postoji redosled ili neka lestvica prioriteta koju svaki roditelj instinktivno nadograđuje, prilagođava joj se i po ličnom nahođenju poštuje. Naravno, kada smo potrebni bilo kome od njih troje – tu smo! (Za)uvek.
Nego, šta ćemo za knjige? Cene su paprene, država obećala novčanu pomoć koja bar nama još uvek nije uplaćena… Neko kaže biće u avgustu, neko u septembru, a pesimisti kažu: „Nema ništa, lažu!” Ne znam kakva je situacija kod vas, ali udžbenici za njih troje su ozbiljan trošak… Možda je prikladnije reći „investicija” pošto im trebaju za učenje. Mada, poslednjih godina… tačnije od korone pa na ovamo vidim da deca knjige ne otvaraju, već samo nešto piskaraju po sveskama i guglaju, a knjige ostaju netaknute…
Kad vidim da čitaju, mojoj sreći nema kraja. Zaista nisam pametna da li su trošak ili investicija, ali ako izdavačka industrija može da živi na račun obrazovanja, pa hajde da kažemo da je to investivcija višestrukog značaja. Podržavamo industriju koja sve teže opstaje i neizvesna je budućnost posebno zbog vrtoglavog naučno-tehnološkog razvoja podržanog internetom i telekomunikacionim mrežama. Često me muči pomisao – a šta ako knjigu zauvek zamene onlajn publikacije i zvučne aplikacije, edukativne igrice ili pak e-testovi, onlajn filmovi, rilsovi? Šta će biti sa razvojem moždanih vijugica naše dece, jer i sada vidimo da su nove, digitalne generacije stasale i da potpuno drugačije rezonuju stvarnost. Naše stvarnosti se mimoilaze. Taj jaz je uvek bio normalna stvar, ali sada ne deluje baš najnormalnije.
Ranije su nas učili kako da razmišljamo, a sada je našoj deci nametnuto (ino)mišljenje. Rekla bih na agresivan način, bez mogućnosti da se upliv (anglo)društva u porodicu ograniči. Ne samo u porodicu već i u svaku poru društva, pa i u obrazovni sistem koji je već odavno ozbiljan sistemski problem zbog kontradiktornosti između želja roditelja, stavova prosvetnih radnika, potreba deteta i mogućnosti koje pružaju druge odgovorne institucije, iako bi svi trebalo da igramo u istom timu… stiče se utisak sa timski rad ne postoji. Individualizam uzima maha do te mere da žrtveno jagnje neminovno biva dete bez obzira na kvazi prava deteta i drugih bla-bla-bla… Niko da se zapita – a čije dete? Evo i odgovora – danas je moje a sutra možda baš tvoje.
Suština je da ne postoji rešenje. Trenutno, ogradiću se. Evo, budite ljubazni i dajte rešenja. Nismo rešili problem ako smo obećali pare za udžbenike koje nisu isplaćene svima (pošto koleginica kaže da njoj jesu, kako i zašto?), niti smo rešili problem ako smo prosvetnim radnicima povećali plate koje je inflacija pojela, možda nije rešenje ni izmenjeni krivični zakon po kome će se odmah kažnjavati krivično i materijalno (suspenzije, ukori nastavničkog veća, direktora…) prestupnici koji uzrokuju ili čine nasilje u školama i školskim dvorištima, jer se na politički podobne isti ne odnosi… kao što se ne odnosi ni na one sa debelim vezama. Opet će nedužni i sirotinja da plaćaju ceh tuđe bahatosti, bezobrazluka, bezobzirnosti koja bez srama sme da pita: „Znaš li ti ko sam ja?” Dokle god odgovor policije, izvršitelja i suduja ne bude jednoglasan, nedvosmislen i isti: „Ne zanima me, zakon je isti za sve i moraćete da odgovarate za svoja nedela – činjenja ili nečinjenja.”
Rešenja bi mogla da budu, za početak, odgovori na samo neka od pitanja:
Kako rešiti kilažu knjiga koje prvaci svakodnevno nose na leđima od kuće do škole ili guraju pomoću ranac-kolica, sasvim sve jedno? Možda, neke kasete da se urade? Samo predlog, i da knjige ostaju u školi bar do trećeg razreda osnovne škole. Tamo uče, tamo čitaju zajedno, rešavaju domaće zadatke i ponavljaju gradivo. Kroz igru, pesmu, stvaranjem prijatne atmosfere za početnike-školarce, jer je cilj da zavole to što rade u prostoru gde će provoditi jedan deo dana, važan deo svog života i veći deo svog odrastanja, usvajanja znanja i vaspitanja. Ovako u startu osete težinu tog znanja.
Ne treba da bude lako, naravno da treba da se pomuče, ali ne tako što će tegliti knjige već tako što će za svaku novo znanje dobijati neku vrstu priznanja, nagrade, uvažavanje, pa neka je to i zagrljaj nastavnika i mogućnost da pomognu drugima. Pozitivno iskustvo. Na primer, deca koja brže savladavaju gradivo mogu da pomažu deci kojima te nauke i ne idu najbolje. Učenje od vršnjaka. Ne mogu, niti su sva deca, najbolja u svemu. Draž je u toj različitosti. Ovde onda imamo još važniju stvar koju im prenosimo a to je da pojedinac nije dovoljno dobar ako brže uči, već da ih podstičemo da budu celoviti na tom putu učenja. Celoviti su ako to što znaju podele sa drugima, pomažu svojim drugarima.
Učimo ih da ne budu sebični i samoživi, jer samo znanje koje se prenosi i umnožava ima veći domet, uticaj i moć. Svima je u takvom okruženju bolje. Jedni uče da budu uslužni i razumni a drugi, možda, da ne odustaju jer je pomoć uvek tu. Jedni bez drugih ne možemo. Moramo decu da učimo da budu dobri ljudi, na prvom mestu. Džaba škola ako iza nas ostane vojska dominantno loših, nevaspitanih i nesrećnih ljudi. Vodim se nekom mišlju da je nesrećan čovek loš čovek. Nije pravilo, ali u većini slučaja se pokazalo kao tačna pretpostavka. Hajde, da učimo decu kako da budu srećni i dobri, kako da neguju svoj duh a ne ego, da razlikuju bitno od nebitnog… Hajde da krenemo da menjamo nas, jer ako se mi ne promenimo od koga će deca da (na)uče?
Kako da se prepoznaju deca iz disfunkcionalnih sredina i kako pristupiti radu sa njima? Da li je izolacija ili inkluzija rešenje? Kažu sve se to već radi… Naravno, jel možemo da unapredimo ili promenimo pristup kada su u pitanju slučajevi gde taj način rada nije urodio plodom? Ko će time da se bavi? Socijalne službe? Imamo li rešenje? Praktično? Individualni pristup, možda? Specijalizovane grupe za rad sa decom kojoj treba više ljubavi, podrške, vremena, posvećenosti… da im bar u školi bude lepo ako nije kod kuće. Setimo se afroameričkih robova kojima je bilo zabranjeno da se školuju? Zašto? Zato što se tako lakše sa njima manipulisalo. Neznanje vezuje ruke. Moramo svakom detetu da približimo benefite posedovanja znanja, da se i oni osete dobro i da zavole učenje! Taj posao nije do deteta, do nas je. Najteže je prosvetarima. Izgubili su motiv, ne žele da se trude… ali morate deci da pokažete da ste tu zbog njih, pomozite im da ostvare njihove željice i da budu srećni. Srećno dete je dobar čovek! Biti dobar čovek danas je veliki izazov i najteži put, ali samo taj put im može doneti najviše sreće!
Dakle imamo problem nasilja u školama. Nepresušna tema gde su apsolutno sve vrste i oblici nasilja prisutni – vršnjačko, psihičko i fizičko, sajber, verbalno, seksualno, zanemarivanje… Nasilje dece nad profesorima, nastavnika nad decom, roditelja na nastavnicima, nastavnika nad roditeljima… Jel ovo problem obrazovnog sistema ili društva, medija, institucija, pravosuđa…? Kada ćemo svi da budemo na istoj strani? Zašto struka uporno ćuti? Gde su hrabri pojedinci da podignu glas i kažu šta, zbog čega ne valja to što ne valja… Ljudi, izgubili smo se u vremenu i prostoru! Porodica propada i kada je ne bude zaboravite i na društvo. Postaćete svi heterogena masa koja teži homogenizaciji podložnoj za utabavanje asfalta, podobnoj za gaženje. Treba doooobroooo razmisliti – kome verujemo?
Pa tu su stručnjaci ali više nema kome da pričaju, jer su uvek glupaci znali sve najbolje. Zato ćute! To vam je priča o magarcu i vuku o tome da li je trava zelena ili žuta. Vuk kaže zelena, magarac da je žuta, lav osudi vuka na zatvorsku kaznu. Zbog čega? Pa zato što se raspravljao sa magarcem. Sa budalom se ne raspravlja. Da ne bi završio u zatvoru – ćuti. Naravoučenije, posebno ako si u pravu.
Pa hajde ti Milice, kreni da ispravljaš krivu Drinu? I šta će Milica? Da ćuti neće, ali da negoduje – hoće. Zašto se više ne raduješ? Zato što znam gde dete šaljem. Šaljem ga tamo gde će da ga lažu kroz osnovno obrazovanje pričama o lepoti znanja, pa posle u srednjoj kada razazna da su neke stvari u raskoraku sa željama, pričama i delima, krenuće da ispoljava svoje buntovničko ponašanje koje će da splasne do fakulteta uz malo sreće… Znam i moji roditelji su prošli kroz isto… Pa dok studira da opet veruje u snove o velikim umovima koji su menjali svet samo još nije dokazano da li su te promene nabolje ili nagore i potom se upuste u avanturu života…. e tek tada će da nas pogledaju i ako su pametni pljunu u lice i reći: „Vi ste neviđeni lažovi! Zašto ste nam to učinili?” Ali, neće.
Godinama ih učimo da lažu pričama o redu i poretku, o miru i slobodi, o snazi uma i znanja, o vrednosti litararne reči koje su pročitali, nesvesno usvojili, poukama i porukama mudraca koji su bolje tumačili i mislili, o etici i moralu, čestitosti, sramoti kao merilu gluposti i snazi ljubavi, čovekoljublju… Svi smo doktorirali na katedri laži i obmana, ama baš svi, a u prilog tome idu rijaliti formati na čelu sa ludim glasnogovornicima i medijska žabokrečina iz koje niko da nas iščupa. Bože dragi, šta je ovo? Učeni da pričamo ono što se drugima više sviđa da čuju jer je tako nama lakše iako nije lepše, ali drugoj strani bude lepo, prijatnije u „tesnoj koži”… Samo da se budala ne uvredi i tako. Mama, budi hrabra i nastavi da raskrinkavaš laži. Pa izvinite, ali i mama može da se umori… ne tolerišem više ovu vrstu obmana baž zato što sam svesna svih posledica nepromišljenih igri reči.
Radije ću da kažem detetu: Veruj svom instinktu, radi kako osećaš da treba, da je ispravno… uči onoliko koliko te vuče ta vrsta nauke, ništa u životu nije moranje jer želim da ostaneš psiho-fizički zdrav i srećan, ne podržavaj i ne čini nikada nasilje ma kakva krivica da je u pitanju jer nisi ti Bog, čuvaj sebe i voli sebe onako kako bi voleo da to čine drugi… Sada bi me moj Aleksandra zaustavio uz opasku: „Mama, previše čitaš Instagram i te gluposti.” Deca ne žele da slušaju pametovanja, posebno ne ona koja dolaze od roditelja… i razumljivo je. Njima dajte primer, budite najbolji mogući primer. Pokušavam, dajem svaki atom snage da budem „the best”. Nekad ide, nekad malo teže, ali sigurno je da neću odustati.
Da škola ne boli već da se voli sigurno da nešto možemo da uradimo. Sigurna sam i verujem da možemo da vratimo ugled vaspitno-obrazovnim ustanovama. Važno je da srećan početak školske godine ne bude samo mom Lazaru, trećoj sreći, mom Lakiju već svim đacima, junacima. Zato ću da ispoštujem svoj protokol – lepo ga obučem, razvučem osmeh, izljubim, zagrlim i ponosno, tog prazničnog dana za sve prvačiće, 2. septembra, povedem u školu. Ponoviću mu da ga volim najviše na svetu, biću iskrena i otkriti mu da neće biti lako ali da treba da se raduje i vredno prione na učenje.
Raduje se početku škole i novim izazovima sa zebnjom u srcu, ali sa verom u snagu ljubavi i dobrobiti koje nam novo (sa)znanje donosi,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar