MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Dugo sam razmišljala na temu prolaznosti života i zaključila, po ko zna koji put, da samo ljubav ne umire sve ostalo odlazi, bledi ili (po)tone. Sve se zaboravi, izjalovi i prođe. Sve, baš sve će jednog dana nestati, ali ljubav neće prestati.
Ali to nije ljubav koju osećamo prema sebi ili očekujemo za sebe, to je ona ljubav koju iskreno pružamo drugima. Pamtiće nas po načinu na koji smo znali da ih volimo. To je ono što ne umire taj osećaj da su u našem prisustvu, zagrljaju, društvu… bar na sekund bili srećni, celoviti, svoji i ispunjeni. Mislim na tu ljubav. Ne neku drugu. Samo ljubav prema onome što istinski dajemo drugima bez očekivanja da nam se vrati poput umetničkog dela. Vrsta sposobnosti voljenja koju najčešće ispoljavaju empatični, osetljivi, introvertni i intuitivni kako ih je karakterisao čuveni švajcarski psihijatar i psihoanalitičar Karl Gustav Jung!
Pre nego što sam sela ovo da kuckam pročitala sam divan tekst o Francu Kafki, njegovom neobičnom životu kao nemačkog pisca jevrejsko-češkog porekla. Kako sve to ovako napisano zvuči apsurdno posebno zbog vremena u kom je živeo i neka knedla mi se steže u grlu i stvara osećaj nelagodnosti. Možda nije ni nelagodnost, nego tuga… Da, pre će biti da je tuga koja guši. Gušila je društvo tada kroz bolesti i ratove, a evo i danas nekako čini se isti osećaj može da se proizvede ako se udubimo u razmišljanje o svemu. „Preobražaj” i „Proces” poznata dela ovog autora uvek poželjno vratiti im se jer neke slike ostaju zauvek iste. Samo život prolazi i vreme je nezaustavljivo, ali proživljeni osećaji ostaju. Razmislite o tome. Ostalo je nešto. To je proces ka preobraženju u novu energiju… ljubavi!
Možda, iako kažu da su zlo i mržnja veći i jači osećaji. Ta sila mraka je dominantnija i inspirativnija ne samo za pisce. Inspiriše i heroje na borbu, ali i druge koji su radi da je prigrle. Utopija. Vidite i sami kad god ste suočeni sa nečim što vam izaziva bol, patnju, tugu… taj osećaj unutrašnje uznemirenosti, opet ću upotrebiti reč „nelagodnost” će vas držati duže nego osećaj mira i sreće. Zašto? Odgovor katkad traži opširnost zbog kompleksnosti, ali učenje uvek pomaže. Valjda crne oblake moramo da rasteramo mašući rukama iznad glave ili ako nema vetra, možda da se „razbaškarimo” fabrikovanim pozitivnim mislima…., da se izmestimo sa tog podneblja gde su stalno prisutni i okružimo se onim ili onima koji nas štite, čuvaju i vole? U čijem prirustvu osećamo mir. U redu, ako je baš tako… Šta nas košta da pokušamo? Šta nam je teško da, možda, zavolimo i te neizbežne kumulonimbuse i ako nas okupa iznenadni pljusak, ako se baš sve neočekivano stušti na našu glavu da odvažno kažemo: „Baš ovakav tuš nam je trebao! Hladan, jak, osvešćujući i otrežnjujući”. Posle kiše čekamo tugu ili dugu, verujem da možemo da izaberemo?
Suština priče je da ne možemo uvek pobeći od sebe i okolnosti. Ni Kafki nije bilo lako da izbegne osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti kada mu se u školi prepreči matematički problem koji treba da reši a ne zna kako, ni tuberkulozu nije tražio pa je oboleo, možda na smrt nije gledao blagonaklono pa je ipak morao da joj se povinuje. Život je trauma uma, rekla bih. Dok je on pisao o sebi kroz druge i svoje upakovane misli poveravao čitaocima… Ono što ostaje posle pročitanog uvek bude osećaj da smo ipak nešto novo saznali, ako ništa drugo, poistovetili se sa likovima i pokušali da shvatimo ono što je nekada nemoguće misaono posložiti i prigrliti. Život će bolje pisati umesto nas… mi smo samo skromni interpretatori a neskromni lažovi, licemeri satkani nitima kukavičluka. Uglavnom?! Teško je prihvatiti istinu i ljubav, lakše baratamo neistinama jer smo tako voljeniji i, temporarno, smireniji. Ne zameramo se drugima, ali su zato mnogi u ratu sami sa sobom. E, taj rat je najteži!
Evo baš danas postavih sebi (ne)logična pitanja – A zašto već nekoliko nedelja ništa nisi napisala kad to voliš da radim? U čemu je problem? Kakva si to neodgovorna kolumnistkinja? Zamislila sam se i shvatila da ako stanem danas, sutra, za nedelju dana, mesec ili godinu… nema me. Ne mislim bukvalno, ali mislim literarno. Da li će se neko zapitati zašto se ne oglašavam na polju pisanja? Gde su nestale moje misli, zbog čega ih ne delim kao što je to Kafka činio i mnogi drugi… Šta me je pomelo? Spopalo? Drugi zadaci, htenja i voljenja. Ovo sad zvuči kao opravdanje, ali ne smemo da imamo opravdanje za loše stvari i za nečinjenje. Opravdanje je opravdano samo i u slučaju kada smo imali bolje i uzvišenije razloge da ipak nešto ne uradimo ili ustuknemo. U suprotnom, nema opravdanja. Zato ne želim da stanem, da me ne bude u litaranom smislu, tom drugačijem svetu pod svetlošću napisanog koje ne sme da izbledi, jer zapravo toooooliko toga tek treba da pružim(o). Tek mi je 40 a lavirint života se proteže pod mojim nogama.
Kad sam se već dotakla godina čitam post na društvenoj mreži gde ističu kako je Monika Beluči prvu ćerku rodila u 40. godini bez žurbe onda kada je to i poželela. Što znači da i na polovini života ima dovoljno vremena da se stvori novi život ili oživi nešto novo, drugačije ili, pak, da se posvetimo onom što volimo da radimo. Nije kasno!
Naš život ne mora da bude trauma uma, već je sasvim u redu da važne odluke donosimo srcem i s ljubavlju u pravom trenutku. Svaki trenutak koji nas usrećuje je pravi, a kombinacija (raz)uma i srca je dobitna!
Voli vas,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar