Književnost

Сви преображаји једног писца (сценарио за филм о Францу Кафки који никада неће бити снимљен)

MediaSfera

 

Пише: Тања Малетић

Фото: Wikipedia

 

Наратор: (седим са књигом у рукама и читам) Једнога јутра се Јозеф К. пробудио из немирних снова и схватио да се, мада није учинио никакво зло, претворио у огромну бубу… Молим!?

 

Уводна музика: Антоњин Дворжак, Серенада за жичане инструменте у Е дуруWiki

Земунски парк, клупа испод дрвета:

Наратор: Мењају се времена. Мењају се људи. Смењују се векови и генерације. Смењују се ратови што се воде у људским душама и ван њих. У вечито променљивом свету само је Промена стална. Тако ће се сада Земун преобразити у Праг, а Дунав у Влтаву, да би нам помогли да испричамо необичну причу о наизглед обичном човеку.

Тридесетогодишњи рат је опустошио Европу. Не само оружје, већ и глад и болести, међу којима најпре куга и тифус, односе највише жртава. Након Вестфалског мира, чешко становништво је за једну трећину мање него пре сукоба. Одлуком цара Фердинанда Трећег се на поседима великаша запошљавају Јевреји који, без обзира на бројна ограничења и наметнуте им дажбине, уживају заштиту властеле на чијим поседима раде. То се видело и 1744, када се властела успротивила намерама Марије Терезије да протера све Јевреје из Прага, а потом и из читаве Чешке. Статус Јевреја у Чешкој, па и у целом Аустроугарском царству мења се када ступе под заштиту цара Франца Јозефа средином деветнаестог века, у којем почиње наша прича.

Генеалошко стабло породице Кафка протеже се до 1802. године, када се жени онај који је највероватније први понео ово презиме, а звао се… Јозеф!

______________________________________________________________________________

(Седим за столом, Франц ми прилази спреда поштапајући се. Седне крај мене и прислони штап уз мој.)

Наратор: Дошао си.

Франц: Желела си да дођем. Ево ме.

Наратор: Чудно је то.

Франц: Не постоји ништа на свету што није чудно. Уистину чудно било би да ништа није чудно. На шта тачно мислиш?

Наратор: Кад год сам се осећала уплашено, изгубљено, усамљено, ти си ми у живот долазио као неки добри дух и тешио ме. Ево те опет. Како си знао?

Франц: То је бар лако. Види ти се у очима.

Наратор: Шта?

Франц: Преображаваш се. Знам, преображавао сдам се и ја. Од прадеде Јозефа, преко деда-Јакоба и оца Хермана постао сам Франц.

Земунски парк:

Наратор: Деда-Јакоб Кафка, Јозефов други син, био је прашки кошер-месар. Уз рабинов благослов извршавао је ритуално клање, брзопотезно и безболно по животињу према којој се у овом чину поступа са искреним поштовањем, а вероватно није могао ни да претпостави колико ће се његов унук касније одрицати управо меса. Јакоб се жени тајно, јер је тада још на снази Familiantengesetz, породични закон који налаже да се само најстарије мушко дете у јеврејској породици сме женити. У складу са тим, породица у тајности обавља и обреде именовања своје деце. Међу Јакобовом децом је и Херман, који ће…

Франц: …који ће се извући из сиромаштва када отвори трговину текстилом у Целетној 12, истој улици у којој трећег јула 1883. на свет долазим ја. Моја мајка, Јулија Леви, након мене је добила још два сина. Тек што је навршио прву годину живота, малога Георга однеле су богиње. Мој други брат, Хајнрих, преминуо је од запаљења плућа убрзо након рођења. (Тужно гледа ка Дунаву, прелази шаком преко потиљка) Остале су ми, ипак, три сестре. Ону најмлађу сам највише волео. Отла ме је на својим крилима носила кроз овај тешки свет.

Наратор: Сећаш ли се свог детињства?

Франц: Шта могу да ти кажем о себи, осим да можда најбољу слику мог постојања пружа бескорисни колац покривен снегом. (Смеје се) Лабаво сам пободен укриво у широкој равници и полако нестајем у зимској ноћи… Осим тога, моје сестре и мене неговале су гувернанте, јер су и отац и мајка имали много посла у трговини. Сећам се неколико њих. Једна професорка француског, госпођица Баји, је чак покушала да ме заведе током вежбе читања… уф, како је било непријатно! (Прелази руком преко лица) А имао сам и професора виолине, иако ме музика није много занимала. Замисли, био сам толико неталентован да су ми се часови виолине на крају свели на прескакање прута који је учитељ на сваком часу подизао све више. Сећам се и једне куварице, Марија Вернер јој је било име… (Говори кроз смех): Она ме је водила у школу и морала је дословно да ме вуче за рукав, а ја сам је преклињао, застајкивао на сваком ћошку, хватао се за зидове, стубове и одупирао јој се на разне начине.

______________________________________________________________________________

Земунска гимназија:

Наратор: Када је напунио седам година, Кафка је уписан у „Немачку народну и грађанску школу“, након које полаже пријемни испит. Херман Кафка, прижељкујући успон у друштву, упућује сина на класичне хуманистичке науке. Тако Франц уписује Староградску немачку гимназију у Прагу. Настава се одржавала двадесет четири часа недељно, а састојала се од часова изборних предмета, међу којима су били француски, чешки и физичко васпитање, као и од обавезног латинског, немачког, географије, књижевности и, наравно, математике.

______________________________________________________________________________

Франц:(Намрштен, чврсто стиснутих очних капака, подиже руке изнад главе) Математику ми не помињи! Колико ме је само замарала! Узимао сам и приватне часове, али не вреди! Не разумем! Сећам се тог испита и данас, суза сузу стиже, срамота ме од професора, од себе самога ме срамота. Феничанско писмо бих лакше схватио од оне гомиле бројева и знакова, али имао сам срећу да је мој школски друг Хуго Бергман седео поред мене и давао ми да препишем. Без његове помоћи сигурно не бих положио. Мислио сам, никада се нећу провући кроз први разред, али пошло ми је за руком. Добио сам чак и награду! Мислио сам, понављаћу следећу годину сигурно, али прошао сам, и полазило ми је за руком све даље и даље.

Наратор: Не можеш ни да замислиш колико те разумем.

______________________________________________________________________________

Земунска гимназија:

Наратор: Мада је био успешан и хваљен ученик, ни на студијама не престаје да се суочава са проблемима. Иако Кафку занима филозофија, отац тврди да је ова одлука неисплатива, тачније, права лудост. Зато Франц прво уписује хемију, на којој неће издржати ни две недеље. Након тога уписује права, која ће обележити значајан део његовог стваралаштва, те ће писац прелити стечено искутво у речи које настају почетком Првог светског рата; „Неко мора да је оклеветао Јозефа К…“

Maks Brod im Gespräch (1968) 20:00-20:07

На првој години студија, Франц упознаје Макса Брода, који у његовој биографији бележи и своје увиде о променама у пишчевом рукопису, што по његовом мишљењу указују и на метаморфозу његовог стила:

Макс Брод: „И рукопис показује да је реч о самим почецима нашег пријатељства; то је готица, а касније ће Кафка користити латиницу.“

Алумни:

Наратор: Рад у канцеларији Завода за осигурање радника у случају несреће писцу је био невероватно досадан. Претворен у обичну канцеларијску гусеницу, он се за плату од свега осамдесет круна предано бавио пословима који су га одвајали од писања. Ипак, и у тој за његова крила тесној канцеларији, могао се видети део оног лептира који се скривао у Кафки. Сачувано је неколико цртежа који представљају узроке и последице повреда на раду, али и мало познат податак да је управо Франц осмислио заштитни шлем за раднике. За свој изум је 1912. године добио награду, пошто је, захваљујући њему, број повреда на раду био умањен за двадесет пет посто. У овом периоду из Кафкиног пера потећи ће речи Als Gregor Samsa eines Morgens aus unruhigen Träumen erwachte, fand er sich in seinem Bett zu einem ungeheueren Ungeziefer verwandelt. Да ли је одабир речи Ungeziefer намеран или не, остаје питање, јер се претпоставља да је управо ова реч локално коришћена као пејоратив за Јевреје.

Ипак, све до последњих година свог живота, Кафка се није јасно идентификовао са Јеврејима, нити са било ким другим. У свету, у којем су се брзо разбуктавале ратне варнице, Кафка је остао свет за себе, потпуно равнодушан према тренутним дешавањима, што се види и из кратког дневничког записа:

Франц: Други август 1914. Немачка је објавила рат Русији. После подне пливалиште.

Наратор: Рат се не завршава 1918. године, не за Франца Кафку. Рат за њега почиње годину дана  раније, када коначно сазнаје име своје вечне сапутнице… туберкулозе.

(Чаша воде. У њу капље ликер од вишње – крв; Вивалди, Лето, трећи став „Олуја“; Макс Брод чита: Ово ми је Кафка написао у једном од писама: „Дошао сам до закључка да туберкулоза, та коју ја имам, није никаква нарочита болест, нити је достојна нарочитог имена, већ само јачање свеопште клице смрти, које је немогуће претходно проценити.“)

Наратор: Схваташ ли размере своје видовитости? Само погледај судбину Грегора Самсе! И ти одлазиш у пензију због своје болести.

Франц: Зашто би ме ико називао видовитим када су ствари биле очигледне? Тартиферија је жалити се на болест! Нисам ја ни Грегор Самса, ни Јозеф К, али јесам, још како! Но, зар нису и сви други? (Тишина. Уздах.)

Наратор: Памтиш ли ишта више?

Франц:  Памтим, врло добро памтим. Од болинице до болнице, бивао сам све слабији. Кашаљ. Болови у грлу. Али ипак није све било тако мрачно. Сећам се Доре… и сећам се Замка. Путовао сам двопрегом у Шпиндлеров Млин у Дивовским планинама, снег, много снега (Тражи нешто по џеповима). Нисам веровао да ће за само сто година зиме тако ослабити. У ваздуху се осећа промена…

Наратор: А људи? Јесу ли се људи променили?

Франц: Људи? (Погледа ме зачуђено, па се осмехне) У суштини су остали исти, само се другачије облаче, другачије домове граде и користе напреднију технологију (Тишина, Кафка из унутрашњег џепа вади пресавијене новине на чијој насловној страни је чланак о спектаклу у Бреши; док ја читам текст, на екрану се појављује: Кафка је на аeрoмитингу у Бреши 1909 начинио први опис авиона и њиховог кретања на немачком језику. Док покушавам да отворим новине, из њих испада фотографија с двопрегом). Ево је! (Приказ фотографије). Док сам боравио у једном хотелу у Дивовским планинама, видео сам, замисли, да сам у књигу гостију уписан као Јозеф К! Зар ти не рекох, ништа није чудно! Памтим још… памтим жеђ! Кад је још самртник био жедан! Да сам само могао да претпоставим (говори шапатом) да се нећу више усудити да узмем велики гутљај воде… (Затвори очи, повуче се за крагну). Не могу више…

______________________________________________________________________________

КБЦ Земун:

Наратор (са маском сове на лицу): И заиста, Кафка од тог тренутка више не може да говори. Ради даљег лечења, пребачен је у Кирлинг, у Аустрију. Тамо настављају да га море болови и несносна жеђ. Немоћан да гута, услед болних рана које су покривале унутрашњост његова грла, брзо губи на тежини, а глад и дехидратација изазивају привиђења. Помиње „Краљевске снове“, „Дубоке улице“ и сваке вечери на прозору болнице виђа злослутну гошћу, сову. На једној од цедуља које је у том периоду даје особљу болнице ради лакше комуникације, забележено је: (Изговарам речи и окрећем леву надланицу на којој пише: Убијте ме; док окрећем шаку на споља изговарам или сте; пише реч: УБИЦА).

______________________________________________________________________________

Франц: (Хвата ме за руку): Не иди!

Наратор: Шта ти је? Не идем нигде!

Франц: Знам. Ја одлазим… (Полако пушта моју руку говорећи) Из таме у коју сам неповратно тонуо начас ме пробудио глас Доре Дијамант. Тог трећег јуна у кревет ми је донела диван букет цвећа (Пружам Францу букет цвећа), дала ми да помиришем касно пролеће (помирише букет затворених очију и изговара): Док сам једва удисао, скупио сам тек толико снаге да отворим лево око (отвори лево око). Након тога је опет наступила она тама и, чини ми се да је Дора нешто рекла… Не сећам се, све је постало неразумљиви одјек. Ничега се више не сећам.

Наратор: Рекла је Ти, који си сам, тако сам, и ми, који те остављамо ту, у мртвачкој соби, самог, у тами, голог, о мој Франц, мој вољени Франц.

 (Наздрављамо и полако испијамо из својих чаша, објектив камере се окреће према реци, Макс Брод у позадини чита следећи текст): Једанаестог јуна 1924. поворка се тихо кретала ка гробљу Страшнице, у четврти Жишков, код оне необичне цркве са фасадом од цигала. Под руку сам ухватио Дору која је целим телом дрхтала од плача и само што није пала на земљу. Пред нама је, у пломбираном ковчегу, лежао мој намучени пријатељ, тежак свега 49 килограма. Окренуо сам се ка општинској згради. На сату је откуцало четири. Спуштају ковчег у раку, а Дора пада на колена и вришти, вришти, и тим вриском заглушује све: шум лишћа и људског шапата, цвркут птица, па чак и појање рабина. Прво бусење пада у гроб…

(Крупни, стабилни кадар, Франц гледа право у камеру и удара прстима шаке о сто говорећи: Туп! (Пауза) Туп!)

Брод: а на повратку са гробља ја се опет окрећем ка згради општине и видим да сат још показује четири. Време је стало, а душа мог пријатеља одвојила се од земље, претворена у лептира. Тада сам знао да га нећу послушати. Не, нећу спалити рукописе…

 Франц и наратор стоје загрљени и говоре следеће:

Франц: Можда је и боље тако. Преко тих рукописа можемо увек изнова да се срећемо.

Наратор: А срели смо се већ толико пута… И сваки пут си долазио у правом часу, али… Никада није био прави час да одеш.

Франц: Морао сам.

Наратор: Знам да јеси. Другима си био потребан колико и мени.

Франц: Јесам. Сваки пут када дођем, мораћу у неком часу и да одем. Прихвати то.

Наратор: Како да прихватим да сваки пут када се сретнемо, морам изнова да окусим сву горчину и страхоту твоје смрти.

Франц: Ха, ха, ха, не буди смешна! Ако ти јаве умро сам, а био сам ти драг, не веруј. Ја то не умем. (Гледамо се у очи) Упамти, постоје само преображаји. Смрти нема!

Одјавна шпица: Антоњин Дворжак, Серенада за жичане инструменте у Е дуру

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

 

 



KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .