MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Tijana Janković-Jevrić
Danas čitam vest zabranili našem glumcu Nenadu Jezdiću ulazak na teritoriju Kosova i Metohije zbog predstave „Knjiga o Milutinu” koju je trebao da igra u Kosovskoj Mitrovici. Čuli ste za tu knjigu? Moćna monodrama!
Istina ispričana rečima običnog čoveka u istoimenoj predstavi… Bolna ispovest stradalnika, preživelog ratnika koji je živeo u vreme sramnih ratova na srpskoj i drugim „bratskim” teritorijama gledajući pakao oko sebe, u zemlji koju su pokoravali dušmani među kojima je bilo i domaćih plaćenika, hulja i izdajica… Željnih krvi zarad teritorijalne nadmoći, osvetničkih poriva, prokletog bogatstva natopljenog limfom odrane kože, ljudskim iznutricama i kostima nedužnih žrtava koje niti su žele niti organizovale ratove, ali su bile prinuđene da se bore, da izvuku živu glavu… ako treba i poginu. Vodio ih je nagon za preživljavanje i glad za životom ma kakav im preostao.
Uvek je ogromna dilema – ko su pobednici? Preživele ubice, odbegle kukavice, inicijatori i moderatori ratova ma koje titule nosili – bili predsednici, generali, duboka grla, profiteri, korporacije… Da li su žrtve možda pobednici? Nedužna deca i žene? Bake i deke? Očevi koji su ostavili gladna usta za sobom koja jecaju kako bi sačuvali dostojanstvo svoje porodice, odbranili časno ime svojih predaka i sačuvali obraz budućim pokolenjima? Neporočni sinovi? Ko je pobedio? Sramota! Sramota je pobedila!
I ovoga puta ona prednjači, vodi kolo u kom igraju lažovi, protuve, profuknjače i licemeri sa osmesima od uva do uva, pa samo cupkaju, poskakuju, uzvriskuju i likuju nad svojim (ne)delima ponosni na sopstvenu glupost, ojađeni, ogoljeni i tako mizarni u odnosu na univerzum… Njihovi osmesi nikada neće sijati, jer njihova duša bledi, ne sija ili ne postoji. Za sjaj treba imati hrabrosti! Za sjaj treba reći NE sramoti! Za sjaj treba na prvom mestu biti čovek! A ko su ovi (ne)ljudi? Šta opet žele od nedužnog čoveka koji samo govori istinu i poziva na mir! Upozorava i ukazuje na posledice rata. Koji ne nosi titulu neškolovane misice koja je naučila da kaže tri proste ili prosto proširene rečenice: „Želim mir u svetu! Slobodu! I, da niko ne gladuje!“ Svi mogu da nauče jednostavne tri rečenice i svi se busaju u prsa kad istupe pred raju da kažu što im nasmejana duša želi čuti, jer znaju šta treba, ali ne znaju kako se to radi! Ne znaju ili bar misle da običan čovek ne zna šta rade?! Zna. Razume(će)?! Besediti dva sata pred publikom je umetnost, maestralan čin hrabrosti i odraz genioznosti potvrđen uspehom, ali ne „medaljom časti” koju dodeljuje vlast već ordenom pune sale uplakane publike čak 200 puta!
Šta ćemo sad? Gde plovi ovaj brod? Gde nas vode „slobodarske ideje” naredbodavaca koji tlače srpski živalj na Kosovu i Metohiji? Oni će nas učiti kulturi na nekulturan način? Oni će nam pripovedati istinu upakovanu u laži ili ćutanjem do zaborava? Oni će nam naposletku reći – pa vi ste tako hteli! Ko su to „vi”?! Evo neka bude da ja imam pravo da nešto kažem, neka bude da nisam „vi” pošto sam „ja”. I imam pravo, i u slobodnoj državi i slobodnom svetu da kažem sledeće – dokle god se Srbima, glumcima, radnicima kulture, deci, bilo kome… zabranjuje da se slobodno kreće, živi i radi na svojoj teritoriji ili bilo kojoj na planeti Zemlji bez da bilo kome preti, poziva na nasilje, a pritom sa sobom nosi poruke ljubavi, mira i istine… ma ko svojatao nešto što se ne može prisvojiti mora da nosi ubitačno breme sramote i jada svih istinoljubivih ljudi herojskog soja koji nikada neće razumeti bedne gubitnike koji sebe nazivaju pobednicima. Samoprozvani pobednici srama, to jesu.
Ako „istoriju pišu pobednici”, ko su oni? Oprostite na mom neznanju i nerazumevanju. Da li su to ubice, preživeli istoričari ili oni koji rat nisu ni „omirisali”, oslobođeni robovi, ratni zločinci, naredbodavci, kukavice, jeftini plaćenici, preživela prestrašena deca… Izvinite, ali ko su onda pobednici, sve manje mi je jasno? Ako smem da kažem pobednici sada i zauvek su samo i isključivo oni koji se bore za istinu, mir i negovanje kulture svih naroda!
Opet radi pozorište! Predstavu „Knjiga o Milutinu” i sve predstave će se igrati u slobodarskim i kulturnim zemljama sveta gde se istina neće zataškavati, (za)braniti već čuvati kao najvrednije blago jedinog civilizacijskog sveta zarad opstanka života! Života, doslednog i dostojnog civilizovanog čoveka.
S poštovanjem,
Milica Ašćerić
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar