Diktafon

Ljiljana Šarac: Princeza Jelena Karađorđević je našla mene, a ne ja nju

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Ljiljana Šarac, privatna arhiva

 

 

Ljiljana Šarac, među čitaocima  je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo pokazalo se da, upravo, to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu. Njen roman „Zid tajni“ je ponovo pred čitaocima, ovoga puta u novom ruhu i izdanju „Lagune“.




Ona je pisac, nastavnik, novinar, PR, pesnik. Supruga i majka. Multitasking, rečeno jezikom Z generacije. Među čitaocima je prepoznata kao autor kvalitetne savremene srpske proze koja sa lakoćom putuje kroz vekove. Autor je romana “Opet sam te sanjao”, “Gde sam to pogrešila”, “Zid tajni”, “Starija”, “Stariji”, “Zlatana žila” (Evro Book), „Đurđevim stopama“, „Dok svetac bdi“ i dečijeg romana „Anđeo sa jednim krilom“ (Laguna). Član je Udruženja književnika Srbije.

U romanu “Zid tajni” preplićete sudbinu Lidije Živković, koja se oporavlja od amputacije dojke, suočene sa strepnjom da se bolest ne vrati i princeze Jelene Karađorđević, udate Romanov, ćerke kralja Petra I Karađorđevića.

LJ.Š: Prošlost i sadašnost su u neraskidivoj vezi, utiču i uslovljavaju jedna drugu, postaju dva odraza u jednom ogledalu. Kada hoću da apostrofirm neku pojavu u društvu, rado pronalazim uzroke, povode, korene u vremenu prošlom. Tim postupkom pokazujem da ništa ne počinje, i ništa se ne završava, sa nama. Mi smo samo jedna karika u dugom lancu. U romanu ,,Zid tajni’’ snop svetla uperila sam na dve jake žene. Samo na prvi pogled Lidija i Jelena pripadaju različitim svetovima. One su zapravo jako bliske i slične. Pred obe život postavlja ozbiljne izazove, iskušava ih i testira. Svaka na svoj način prima udarce, pada, ustaje, bori se i ne odustaje. Malo je romana koji u centru svoje radnje imaju heroine i njihove životne priče. Privilegovana sam da žene ,,izvučem’’ iz senke, iz stereotipnog, prozaičnog svakodnevnog okruženja i dam im priliku da otkriju vlastite univerzume. Junakinja koja je naša savremenica romanesknoj priči daje dinamiku, uverljivost, sve čini bliskim i prepoznatljivim. Nju razumemo, lako se s njom identifikujemo. Junakinja koja je poznata istoriji, ,,začinjava’’ priču glamurom, avanturom, manje poznatim zanimljivostima. Vraća nas našim korenima, upućuje na značajne događaje koji su krojili njenu, ali i našu sudbinu. Značaj istorisjkih romana je što nas vraćaju nama samima. Podučavaju nas, oplemenjuju, pokreću i motivišu da se interesujemo i dodatno raspitamo o ličnostima, datumima, navikama, političkim vezama i uticajima koji su tada vladali.

Koju simboliku nosi naslov romana “Zid tajni”?

LJ.Š: Tajne su tu da nas zaintrigiraju, privuku, zagolicaju nam maštu, pokrenu na razmišljanje i akciju. Zid, konkretno zid jedne kuće na Zvezdari, skriva dnevnik princeze Jelene. Ali zidovi su tu da se preskoče.

Važno je zaviriti iza zida. Kada prolazimo pored zidova tjni, a da se i ne osvrnemo, ne zapitamo, šta kriju, mi smo na gubitku. Ukoliko uložimo vreme da nečiju ispovest saslušamo, nečiju tajnu otkrijemo i sačuvamo, postajemo bogatiji, plemenitiji i čovečniji nego što smo bili pre toga. Valja da naučimo da ne slušamo samo sbe, već da čujemo druge. Te životne priče koje otkrijemo biće nam modeli šta da činimo, a šta ne, kome da se obratimo kada nam je teško, i kako da sreću delimo i umnožavamo!

O princezi Jeleni se malo zna. Kako ste gradili njen lik?

LJ.Š: Princeza Jelena Karađorđević je našla mene, a ne ja nju. Pojavila se dok sam istraživala životnu priču njenog brata Đođa Karađorđevića. Povukla me je za rukav i rekla:

-Hej, obrati pažnju i na mene! I ja sam postojala! Zašto se svi okrećete Đorđu i Aleksandru?! Budu mudra! Poslušaj me, toliko toga zanimljivog imam da ti ispričam!

Tako sam ja doživela susret sa istorijskim činjenicama o ovoj našoj princezi za koju sam jedva znala da je postojala, nekada, negde…

Pisac mora da vidi i čuje i ono što drugima promiče. Tako sam ja ,,vaskrsla’’ iz zaborava Jelenu Karađorđević Petrovnu. Prvo sam je upoznala u njenom porodičnom okruženju, iščitavajući biografije njenih roditelja, kralja Petra i kneginje Zorke. Onda sam istraživanje proširila na braću, dede, babe, tetke, ujake, stričeve… Iščitavala sam zapise o važnim godinama 1903, 1912, 1913, 1914, 1917… i istojisjkim zbivanjima po kojima ih pamtimo. A onda sam tragala za fotografijama na kojima je princeza. Na taj način mi je njen lik postao blizak, a okruženje slikovito, scenično, konkretno, gotovo ,,opipljivo’’!

Koliko Vam putovanja pomažu u pisanju romana? U Vašem romanu “Zid tajni” spominju se gradovi Cetinje, Ženeva, Rim, Sankt Peterburg, Geteborg, vodite čitaoce na rajski Tasos?

LJ.Š: Od svih mesta o kojima sam pisala u ovom delu, a koje ste Vi naveli, samo u Ženevi nisam bila (iako sam posetila Švajcarsku). To mi je davalo, dok sam stvarala, kako sigurnost, tako i plastičnost i uverljivost. Imala sam koordinate po kojima se krećem, služila sam se svojim impresijama i podarivala ih junakinjama. To je onaj tajni začin koji deskriptivne delove pretvara u duhovnu avanturu i svojevrsno putovanje. Nadam se da će ovog leta moji čitaoci koji letuju na Tasosu ići Lidijinim stopama i s knjigom u ruci otkrivati čari i tajne tog magičnog ostrva.

Zanimljivo je da pišete o četri dinastije – Karađorđevićima, Petrovićima, Savoja i Romanovima? Verno rekonstuišete život na evopskim dvorovima krajem 19. i početkom 20. Veka. Da li ste morali da “kopate” po istorijskim arhivima ili ste imali stručnu pomoć?

LJ.Š: Moje kolege istoričari, pored kojih sedim u zbornici, moj su Gugl. Oni su mi bili konsultanti tamo gde zapnem. Sve ostalo sam morala da uradim sama. Sve drugo bilo bi pogrešno, kao da pokušavam da opišem miris koji nisam omirisala, ili ukus voćke koju nisam probala. Mnogo sam čitala o Jeleni Krađorđević i ljudima koji su obitavali u njenom okruženju, o istorijski prilikama i navikama ljudi toga vremena. Bez tog kontesta, nema ni uverljive, ni faktografski tačne priče!

Roman donosi i priču o Prvom i Drugom balkanskom ratu, revolucijama u Rusiji, Prvom svetskomratu… Iznosi, možda manje poznate, podatke o dobrotvornom humanitarnom raduJelene Karađorđević Petrovne i njenoj poljskoj bolnici u Vranju za koju je osoblje i opremu obezbedila zahvaljujući novčanoj pomoći svog muža Ivana i svekra Konstantina Konstantinoviča.

LJ.Š: Za herojske podvige potrebna su herojska vremena. Jelena Karđorđević nije stajala po strani i čekala da ratni vihori prođu. Ne, ona je obukla uniformu Milosrdnih sestara, aktivno se uključila u rad dobrotvornih društava, prikupljala sredstva za pomoć srpskom narodu, a onda uz pomoć muža i svekra organizovala prevoz sanitetske opreme, lekara i sestara do Srbije. I sama je pošla s njima i učestvovala u radu poljske bolnice u Vranju koju je opremila. Ona je bila fantastičan diplomata. Širila je ljubav između svog i naroda svog muža. Toliko je bila omiljena da su je u njenoj novoj domovini zvali Čarobnica!

Zašto je Jelenin život posle revolucije i smrti muža obavijen velom tajne?

LJ.Š: Jelena je bila izuzetno srčana, nesebična, požrtvovana. Pošla je u izgnanstvo sa mužem, kada su njega i njegove rođake preko Urala poterali i proterali boljševici. Sa njima bi i stradala, da je njen voljeni Ivan, koga je ona iz milošte zvala Žan, nije ubedio, umolio, da se vrati deci i pobrine se za njih. Taj povrtak je trajao mesecima, dopala je i zatvora, jedva se izvukla zahvaljujući diplomatskom posredovanju Norvežana i kralja Petra. Uspela je sa decom da ode iz Rusije. Pobrinula se da izvuče i svoju pratilju Johanu i upravnika svog dvorca. U tuđini je čula da joj je muž stradao i tom prilikom pala u nesvest. Na poziv oca otišla je u Srbiju. Posle njegove smrti nikada se više nije vratila u nju. Živela se skromno, pomagala Tatjani, sestri svoga muža, koja je takođe prebegla. Školovala je sina i ćerku i prodalala srpsku imovinu da bi preživela. Više se nije udavala. Nije htela da se sreće sa svojim rođacima da ne bi videli u koliko teškim uslovima živi. Živela je monaškim životom iako se nije zamonašila. Otuda skrivenost od sveta, otuda veo tajne koij te godine njenog života prepokriva…

Podjednako je intrigantna priča vezana za Lidiju Živković. Koliko je važno podizati svest žena o redovnoj kontroli svog zdravlja i preventive raka dojke?

LJ.Š: Ispričaću vam jednu istinitu priču. U bivšu školu gde sam radila, pre petnaestak godina došao je lekar i pregledao sve žene koje su htele, naplativši nešto simbolično, kao da sada kupite jednu čokoladu od trista grama. Dvema koleginicama je napipao kvržice na dojkama. One su nakon toga otišle  specijalistima, lečile se, operisale, i sačuvale glavu na ramenima. Čule smo da su tog lekara sudski gonisli, jer je prekršio procedure, zakon, šta li… Ja samo znam da je on sapasao dva života samo u našoj školi, a nas druge podsetio  i naučio da redovno idemo na preglede i brinemo o svom zdravlju!

Iz toga se izrodio lik Lidije Živković. Nimalo sličajno joj je prezime Živković. I ona otkriva da ima rak dojke. Odlazi na operaciju, nakom čga sledi mučan put oporavka. Onog trenutka kada je odlučila da promeni svoje navike, počeo je i put ozdravljenja.

Roma ,,Zid tajni’’ je molba, pozv i opomena, krik, svim ženama da idu redovnbo kod ginekologa i na ultrazvuk/mamograf dojki, da praktikuju samopregledanje. Pa i auto vozimo jednom godišnje na tehnički predgled, zar nam je on važniji od naših života i nas samih?!

Ako govorimo o preventivi, zašto medincinski centri ne bi organizovali preglede velikih ,,ženskih’’ kolektiva?! Time bi učinili izuzetne pomake! A ako ne, put pod noge, pre nego što ,,zalutamo’’!

Čitaoci kažu da se Vaši romani prepoznaju i po prelepom načinu izražavanja, fantastičnoj igri rečima, rekla bih onima koje smo gotovo zaboravili. Da li i na taj način čuvate naš jezik?

LJ.Š: Piščevo pripovedanje je njegov književni otisak prsta, odraz njegovog karaktera, tempeamenta, shvatanja, ubeđenja…

Moj govor je slikovit jer je kao takav neophodan u učionici, efektan je i efikasan i u svakodnevnom okruženju, a u pisanju je višestruko koristan. Bogatsvo rečnika, nove slikovite metafore, raskošna rečenica, igre rečima,  humor, snažni sentimenti, drže pažnju i navode čitaoce da isprate priče do kraja. A u tome i jeste smisao duhovne igre koja se zove čitanje, zar ne?!

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

53 Beogradski fashion week

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .