MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
U danu sam ispričala dva puta istu priču i vidim da je mojim sagovornicima bila veoma zanimljiva. Treća sreća, da ne propadne, evo da je ponovim još jedared…
Tada sam bila mlada mama, bebac skoro pa godinu dana i odlučim da nađem posao iz snova. Jedna velika strana kompanija u Srbiji je tada zapošljavala menadžere. Konkurs takav da sve kvalifikacije ispunjavam osim radnog iskustva „3-5 godina rada na sličnim ili istim poslovima”, nešto u tom kontekstu. Razmišljam, pa nemoguće je da u mojim godinama imam toliko iskustvo pošto sam nedavno diplomirala, stažirala, ali ono što sam znala u tom momentu je da sam baš taj posao želala da dobijem. Nije važno da li ću nešto i koliko znati ako mi pruže šansu, kolika je moja želja bila da uđem u taj sistem.
Pored CV-ja trebalo je i neko prateće pismo ili neki mini projekat da se predloži. Nisam najsigurnija šta konkretno, ali se sećam da sam skuckala pola strane nekog teksta i napisala nonšalantno „na sastanku ću izneti detalje i pojašnjenja”. Hrabro, reklo bi se za nekoga ko „nema iskustva“, ali ima herca da se sam pozove na razgovor za posao. Takođe, znala sam da će mnogi aplicirati za tu rolu pošto je kompanija poznata, svi su se hvalili kako su plate dobre, a „dobra plata” u to vreme je značila malo iznad neke prosečne da može da se kaže da ne primaš crkavicu. Pa i nije tako loše!?
Morala sam da se izdvojim iz mase kandidata i zapitala sam se – zbog čega bi poslodavac odabrao baš mene? Šta ja to mogu da ponudim što drugi kandidati nemaju, a da može da se vidi na prvu loptu? Sigurno da svi koji će biti pozvani na razgovor ispunjavaju tražene kriterijume. Da ima boljih od mene, zasigurno da ima, iako je to „bolje” relativan pojam. Al’ biću skromna i reći ću – da, sigurno da ima boljih. Da će doći kandidati sa više radnog iskustva, znanja, realizovanih projakata u praksi – da, hoće. Da će biti onih koji su i fizički lepši i privlačniji pa će i taj prvi utisak, možda, biti bolji – moguće. U problemu sam. Šanse da baš ja budem ta jedna su minimalne, realno. Šta da uradim? Ajde prvo da vidim da li će me uopšte pozvati na taj razgovor za posao na koji sam se sama pozvala u pratećem pismu…
Čekanje, tih nekoliko dana kao večnost i stigao je s nestrpljenjem iščekivani poziv. Prihvatim da dođem tad i tad, u toliko sati, na razgovor sa tim i tom. Oboje bitne face, tj. najbitnije u tom sistemu. Uf, problem. Šta sad da radim, da li da odustanem da se ne blamiram? Šta ako im budem smešna? Ozbiljna pozicija je u pitanju, nije baš da se igramo posla… Muke moje niko ne zna… Mada, moja nemirna priroda i intuicija mi govore – ma šta te briga, ako treba da pričaju i da se smeju daj im bar dobar razlog?! Razlog! To! Treba da imam – „dobar razlog” da pričaju bar tri dana posle sastanka o meni.
Jedino pametno što sam smislila je da se obučem tako kako se nikada u istoriji korporativnog biznisa nikada niko tako neće obući. Kupila sam drečavo plave čarape, ali one svetlo-neon plave, crni štofani šorts poput pantalona samo varijanta ne do članaka već do sredine butine pa i kraće i sećam se u tržnom centru kod moje zgrade otvorila se radnja „Džej Lo”. Vidim tamo neki crni džemperić na raskopčavanje sa štrasom plave boje kao moje čarape, identična boja tih kristalića s kojima su u stvari ispisani inicijali „JLO”…. Međutim, problem je cena tog džempera, a ja ne radim. Odlučim da iskukam kod supruga i kažem mu da ako mi ne kupi taj džempre koji košta kao trećina ili čak polovina njegove, takođe, početne plate što je zaista za mlade ljude cifra, pod izgovorom da ću sigurno ako budem imala baš taj džemper dobiti posao. Kupio mi je džemper, nije odoleo mom šarmu.
Još jedan problem, šta ako ne dobijem posao, a obećala sam da hoću? Moj motiv je sada još veći, nije da li ću dobiti posao već šta ću kada me zaposle?! U mojoj glavi ja već radim tamo, iako razgovora nije bilo. Došao je i taj dan. Idem na razgovor koji je tipa u podne, a ja ustajem već u 6 h da slučajno ne zakasnim, ali taj pritisak u glavi je toliki da mi se vrzmaju reči „sad ili nikad”. Oblačim najluđu neon-plavu kombinaciju uz modni detalj iz najnovije kolekcije „JLO”, trčim kod frizerke, sama se šminkam ali ništa napadno, nokti uredni neki frenč, gledam se u ogledalu i divim se sopstvenoj ludosti. Tada je to bilo šašavo, danas je normalnost?! Za ovu rolu ne treba da budeš previše kreativan, ali moguće da ta vrsta neke hrabrosti treba da postoji, a posebno taj momenat samopouzdanja i samospoznaje – šta će drugi reći? E, znate šta, uopšte me ne zanima čak naprotiv volim da se priča o kome ako ne o meni… Ha-ha-ha…
Stižem pola sata pre sastanka, namerno. Imaću dovoljno vremena da bacim pogled na druge kandidate, ali ne lezi vraže, pošto sam došla prerano umesto da sedim sa njima oni me sprovode do kantine da tu sačekam da se ne pravi gužva ispred direktorove kancelarije. Isprva sam se smorila, ali sam posle kako su ljudi dolazili da ručaju ćaskala sa svima i za tih pola sata posmatrala možda buduće kolege koji su me gledali kao da sam već njihova bez nekog preteranog šoka na moju odevnu kombinaciju. Pomislih da na dnevnom nivou imaju posla sa dežurnim ludacima, u najpozitivnijem smislu, pa im je ovo k’o dobar dan. Dolazi sekretarica po mene, sprovodi me i pokazuje vrata prostorije u koju treba da uđem. E, tu je sad taj momenat kada ja od opuštene prelazim u vrlo ozbiljnu pojavu. Kucam, ulazim, rukujem se sa prisutnima i sedam gde mi je rečeno.
Smeškam se onako spontano i pratim njihove poglede. Direktor ne može da skine oči s mojih čarapa i već je iskrivio donju usnu u jednu stranu. Ne znam da li je hteo da se nasmeje, pa odustao ili je grimasa odraz neke znatiželje, dok direktorka skenira pogledom moj džemper. Pretpostavljam, svideo joj se baš. Delovalo je kad da će da ustane da pipne materijal ili, u najmanju ruku, da izvrne etiketu da proveri da li je fejk. Ipak se suzdržala i ostala prikovana za stolicu. Razgovor je tekao uobičajeno, ne sećam se da li sam bila zadovoljna ili ne, ali znam da su drugi kandidati razgovor prošli kao na traci dok su mene zadržali preko 20 minuta. Pozdravljam se i odlazim posle njihovih inputa da će mi se javiti ako sam prošla selekciju. Ulazim u auto, vozim do kuće i razmišljam – ako nisam ispunila očekivanja sigurno pričaju o meni; ako je i bilo kompletnijih kandidata zaboraviće na njih, jer niko sasvim sam sigurna nije ušao sa toliko samopouzdanja u prostoriju gde dve „aždaje” čekaju svoj plen. Druge su sigurno progutali, ali mene zasigurno još žvaću. Žilava sam ja životinjica. 😉
Prošla su tri dana, nema poziva, i kažem mužu: Izvini, nisam prošla, ali se ne ljutiš zbog džempera? Na šta će on: Ma samo ti meni budi lep, danas se svi prave pametni! Upalila mi se lampica, ali šta ako sam prošla?! Danas se svi prave pametni, kako je ovo lepo rečeno!? Mudro! Posle podne tog trećeg dana zvoni mi mobilni, ona ista sekretarica zapamtila sam joj boju glasa kaže da sam primljena i da će mi poslati uslove na mejl – predlog ugovora o radu, visinu plate i ostalo što treba da pogledam i ako mi sve odgovara da im potvrdim, pa da se od ponedeljka vidimo na poslu. Zanemela sam. Nije da se nisam potajno nadala, ali da budem iskrena, ideja mi i nije bila toliko da dobijem posao koliko da pobedim sebe i konkurenciju. Taj neki kompetativni duh je uvek kod mene bio izražen, zapravo ne volim da gubim. To je! Pa makar dobila posao i odbila poslodavca, ali sam uspela. Da, to sam ja.
Sećam se kada sam direktorku potom pitala šta je presudilo, rekla je nešto, tipa: Milice ti nisi samo pakovanje već i sadržaj! To mi se, zaista, dopalo.
Ne moramo i ne možemo svima da se dopadnemo, ali ono što možemo je da im damo do znanja da nam do tuđeg mišljenja i nije previše stalo ako se nama dopada ko smo i kako to što jesmo predstavljamo okruženju. Sadržaj je uvek bitniji, a na pakovanje može i samo najlepša satenska ili leptir-mašna. Zašto da ne?
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar