MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Dva dijagrama. Na jednom je startna tačka motivacija, a krajnja cilj, a na drugom je polazna tačka disciplina, a krajnja isto cilj. Kreću linije da se pokreću i na prvom dijagramu vidimo ogroman skok koji se polako umanjuje i negde na sredini dijagrama staje i nestaje. Cilj nije dosegnut. Na drugom dijagramu vidimo male skokove, ujednačene, dinamika je slična i kontinuitet postoji bez naglih skokova i propadanja i evo ga cilj. Ostvaren je.
Crtam dijagrame kolegi i zajedno diskutujemo. On kaže da nisu dobri, dok ja tvrdim da i bez motivacije ako smo disciplinovani stižemo do cilja. Ubeđuje me da je to nemoguće, jer cilj uvek mora biti nešto što volimo, ja kažem da ne moramo da volimo ako samo želimo da nešto ostvarimo. Ljubav kao takva nije nužna. On mi postavlja pitanje: „Šta je tebi najvažnije?” Razmišljam malo i kažem: „Ljubav i istina.” Eto, nešto ipak moraš da voliš da bi postavio cilj. Kažem da volim sebe, volim da stvaram, volim da maštam, volim da dokazujem sebi da nešto mogu pa makar svi govorili da je to nemoguće, volim da prkosim haosu, volim red, volim disciplinu… Da, volim disciplinu i zato uvek dođem do cilja. Okej, neka vrsta ljubavi ipak mora da postoji.
„Gaziš preko mrtvih”, konstatuje kolega usputno i nemarno. Šok! Zašto u svemu mora da postoji neka negativna konotacija? Zašto ako volimo da ostvarujemo svoje ciljeve, to može da bude i „mali” rutinski radni zadatak, da mislimo da je neko zbog toga morao da pati ili nastrada? Zašto stalno neko „gaženje”? „Za moje dobro gazi me, ne daj da život mazi me!?” Ne razumem, zašto? Zašto se uopšte to vezuje za druge, to se tiče nas i naših želja, jer nemamo svi iste. To se jednostavno odnosi na naše mogućnosti, a ne tuđe. Na kraju krajeva, nemamo svi iste ambicije, a ne posedujemo ni svi iste sposobnosti, veštine, znanja, hrabrost, ludost… nismo svi isti. Jednostavno je tako, a pritom mnogi izigravaju žrtve samo zato što nisu u mogućnosti da budu neko drugi. Niko ne treba da bude nešto što nije. Biti žrtva, ne nikako. Glumiti žrtvu, ne nikako. Žrtvovati druge, ne nikako. Prihvatiti žrtvu, ne nikako! Žrtvovati sebe, e to je već stvar izbora. Da postoji formula i da je sve tako jednostavno, pa svi bi bili na toj drugoj lestvici ili na nekoj trećoj koja je kombinacija obe…
Svako treba da ima svoj cilj, ne tuđi. Možete da se ugledate na bolje, ali ne na način da ih kritikujemo na putu do uspeha iako na svakom koraku pokazuju da su sposobniji od drugih ili da sa lakoćom savladavaju prepreke. Postoje ljudi koji rešavaju zadatke i zagonetke. To su oni koji imaju rešenje za „velike” probleme, a postoje isto oni drugi koji od rešenja prave problem. Zašto? Ne znam i ne mogu da razumem. Njihova misija je da otežavaju nečiji rad, da postavljaju klopke i zamke, da i neke jednostavne zadatke komplikuju i da tako jačaju nečije rešavalačke sposobnosti i umne performanse. Pa, hvala svima njima. Dok misle i veruju da bilo koga lome, oni zapravo usložnjavaju postupak dolaženja do odgovora, sve postaje zanimljivije i tako mogućnosti „solvera” postaju još razvijenije i postaju sigurniji, stabilniji, zasigurno, i jači. Neće nas motivacija sagoreti ako disciplinujemo svoj put i nađemo neku vrstu zadovoljstva, interesa ili interesovanja, dimanike, strategije da uradimo nešto. To „nešto” uvek mora da bude potpisano nečim dobrim i korisnim, jer bez tog svaki uspeh pada u vodu. Ide u bescenje i bescilje.
Posebno danas kada su afirmaciju dobili lakoća, neznanje, lagodnost, lukavstvo, prevrtljivost, nelogičnost… sve što je veštačko, još više treba da postavljamo zdrave ciljeve koji u biti nose parolu – istinski dobro. Ako nije dobro danas, da bude sutra ili nekim budućim pokolenjima. Bez dobra u suštini svakog cilja, nema ni dugoročnosti, ni poente, ni svrsishodnosti… nema ničega, nema nas.
Da li postoji formula? Nema jedinstvene formule koja se može aplicirati na svaku jedinku ovog našeg društva, ali postoje naznake prema kojima svaku formulu možemo prilagoditi sopstvenim željama, mogućnostima, potrebama, interesima, interesovanjima, znanju, dobrim ciljevima…
Svi ljudi nisu isti. Svi uspešni ljudi nisu isti. Svi uspesi nisu isti. Svi ciljevi nisu isti. Kada naučimo da na uspeh ne gledamo sa podozrenjem, mržnjom, predrasudama, skrivenim zlom i prizemnim ciljevima već očima da je neko dobar u tome što radi, da zna šta radi i kako se to što radi radi ili na greškama uči dok ne nauči. Tek onda možemo graditi zdrave osnove za sopstveni rast i uspeh. Učite od boljih, jer od lošijih nemate šta.
Budite bolji, jer loši uvek možete ostati i postati. Niz strminu i da vas ne gurnu lako ćete se kotrljati, al’ hajde nađite način da se popnete i održite na visini. Postavljate pre uzvišene nego visoke ciljeve, to su oni koji ne zahtevaju ničiju žrtvu, ničije gaženje, nikakve muke drugih već obostrano zadovoljstvo, jer to je jedni uspeh koji se računa i pamti. Jedino valjano stvaraju oni koji valjaju. I, naravno, da nije svačiji uspeh blistav. Naravno, da će žrtva da postoji, ali onda bolje žrtvujte svoje vreme, sagorite u svojoj strast i ne odustajte od onoga u šta verujete, zato što to volite i nadajte se samo dobrom.
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar