Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: I’ll be back

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Svoj povratak među kolumniste ovog dragog mi portala počinjem često citiranom rečenicom gospodina Austro-Amerikanca (ako postoje Afro-Amerikanci, zašto ne bi i ovi drugi i neki treći, četvrti i ini) Arnolda Švarcenegera, odnosno njegovog filmskog lika, čuvenog Terminatora: “Vratiću se.” Jer, evo, vratih se, posle izvesne pauze. U međuvremenu, postao sam penzionisani potpukovnik policije i dobio nazad svoju slobodu govora, punokrvnu.




U međuvremenu, Rusi i Ukrajinci nisu prestali da ginu. U međuvremenu, počeli su da ginu Palestinci i Izraelci. I još poneki. U međuvremenu, održani su vanredni višestranački i višeslojni izbori u Srbiji, posle kojih je sve uglavnom ostalo isto: red mesa, red slanine, a zna da bude i dva parčeta ‘leba a u sredini ništa, iliti Čkaljin prazan sendvič; braća još uvek dele carstvo po širini i dubini, ček da vidimo šta će biti. U međuvremenu, RTS je nastavio da nas zatrpava dokumentarno-igranim hvalospevnim serijama o komunističkim liderima bivše Jugoslavije, slično onome kako su oni i njihovi neposredni izvođači krvničkih poslova bacali u masovne grobnice i zatrpavali desetine hiljada srpskih građana postreljanih na osnovu presuda prekih sudova ili čak i bez njih. U međuvremenu, dakle, namnožilo se tema o kojima bi se mogla reći koja.

U međuvremenu, vremešni (u sportskom smislu) Novak Đoković nastavio je da dominira svetskim tenisom, da postavlja nove i nove rekorde i da svojom igrom maltretira dvostruko mlađe kolege željne da ga svrgnu s trona. Nažalost, oni neće morati još dugo da čekaju, jer priroda neumoljivo čini svoje. Nole nam je već potrajao na vrhu duže nego što je moglo da se očekuje, naročito ako se uzmu u obzir zdravstveni problemi s početka njegove karijere, pa i kasnije. Izdržao je sve povrede, oporavke, izopštavanja zbog odbijanja da se vakciniše tokom svetske histerije zvane Covid-19, osporavanja rezultata zbog zastave pod kojom igra i koju s ponosom nosi i svakojake gotovo svakodnevne prozivke mrzitelja i kvazi-stručnjaka, opstajući s krunom na glavi uprkos svemu.

Ali, ni Nole nije od čelika. Rano jutros sam odgledao polufinale Australijen opena, koje je izgubio od mlađanog, trofeja gladnog Italijana Sinera. Novakovi navijači, mi Srbi i svi drugi, nadali smo se plasmanu u finale i osvajanju još jednog pehara u najdužem nizu u teniskoj istoriji. To se nije desilo, izgubio je meč u kojem nije bio na svom nivou. Ništa strašno, biće još dana za megdana, sve dok neosporno najbolji igrač svih vremena ne odluči da okači reket o klin.

Druga stvar je strašna. Kako se meč završio, počelo je društvenomrežno šenlučenje u objavama onih koji ne vole Novaka. Nije me briga za strance, mnogi od njih mrze sve što dolazi iz ovih krajeva, naročito iz našeg naroda. Žalosno mi je kad vidim objave Srba, koji kao da jedva čekaju da teniskom Džokeru klecnu kolena pa da se bace na njega svime što mogu da dohvate, hoću reći smisle. Koliko radosti izbija iz njihovih ružnih, zajedljivih reči, da čovek ne poveruje. Radosti iza koje stoje zavist, nesposobnost, nezadovoljstvo sobom, lične frustracije i razne druge stvari koje čine da čovek postane ljigavac za tastaturom. Zaboravlja ta gospoda onu narodnu da kad vuk crkne kerovi mu mere rep. A tom radnjom mogu da saznaju samo koliko je vuku bio dugačak… rep. E, taman toliko je dugačko i njihovo ništavilo.

Poručujem im ovom prilikom: ne radujte se neuspehu nijednog našeg sina ili kćeri, sram vas bilo! U bilo kojoj oblasti. Ne pridružujte se seirenju dušmana! I, da upotrebim ono što je u drami “Karađorđeva smrt” beogradskom paši u lice sasuo Miloš Obrenović: ne zanosite se nadom da više nema Crnog Đorđa, puna ih je Srbija, sve crnji od crnjeg. Ćeraćemo se još!

Decenijama već, koliko je mojoj malenkosti u znanju, pitamo se kada će nam biti bolje. Za loše stanje optužujemo vlast, opoziciju, belosvetske mešetare i njihove zavere, zvezde i ostatak univerzuma… Sve vidimo osim samih sebe! Biće nam bolje, braćo Srbi i sestre Srpkinje, kada mi prestanemo da se radujemo tuđoj nesreći, kada počnemo da podržavamo svakog našeg kao svog najrođenijeg, kada se manemo zavisti i zluradosti. Kada postanemo bolji ljudi. Ni tren pre toga!

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.


Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .