Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Kreativni mravi (ne)nose kovčeg

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Đorđe Kojadinović

 

 

 

Pitam se da li, ako se bavimo kreativnim poslom, baš uvek treba da imamo neku ideju? Hmm? Verujem da je opravdano i da je sasvim u redu kada je nemamo, kada ne znamo kako nešto da uradimo bolje nego što je već rađeno, da li su sve kreativne ideje podjednako kreativne i dopadljive i da li je to uopšte merljivo? Jeste, ali teško. Kaže se – o ukusima ne treba raspravljati?! Mada i te kako treba da raspravljamo, jer upravo na osnovu tih ukusa ili odabira ideja koje nam skreću ili privlače pažnju možemo da otkrijemo nešto o sebi, drugima, komitentima ili kupcima, posmatračima ili lajkačima.




U svetu kreativaca, ma kojim kreativnim poslom da se bavite, svako ima neko svoje mesto i ulogu u njemu. Najemotivniji i najkreativniji su pesnici ili dramski pisci, sanjari, maštodari… kako se uzme. Na skali manje kreativnih su oni koji se bave prepisivanjem ili krađom tuđih, provereno dobrih, ideja koje malo modifikuju, a na najnižoj poziciji na ovoj mojoj zamišljenoj skali stavila bih one koji nimalo nisu kreativni ali tuđe kreativne ideje pripisuju sebi bez srama i blama. U svakoj branši postoji neka slična lestvica, ali ono što je ovde najzanimljivije je što kreativce možemo da uporedimo sa kulinarskim majstorima, šefovima. Mene na to asocira. Recimo, imate vrhunske kuvare koji su poznati zato što samo oni imaju tajni recept ili sastojak za neko jelo savršenog ukusa i samo ga oni pripremaju i dekorišu specijalno za naručioca, a opet ima i onih kuvara koji godinama eksperimentišu pa nikako da postanu vrhunski kalibri zato što svaki recept otkriju drugima ili nemaju tajni sastojak. Ova druga grupacija kuvara prepisivača, koji čine najmasovniju zlatnu sredinu, kuvaju dobro po provereno dobroj recepturi, ali baš zbog toga što nemaju svojih ruku delo ili svoje jedinstveno kulinarsko remek-delo nikako ne idu stepenik više i na najnižoj lestvici su oni koji ni ne znaju da kuvaju ali već spremnu hranu vade iz mikrotalasne i serviraju svojim mušterijama ili je pak poručuju od drugih. To vam je i u biznisu svaki vrhunski stručnjak mora da ima crtu koju niko, ama baš niko drugi nema, da se drži svoje posebnosti i principijalne autentničnosti originalnih ideja ili (ne)ideja. Da eksperimentiše sa začinima, da isprobava razne varijante dok ne dobije savršeno jelo ili svoje remek-delo, bitno je da ne kopira i da ne krade tuđe čak i onda kada nema ideju. Sačekaj, kliknuće nešto!

Kreativac sam i znam da su me uvek zbunjivali ljudi koji odlično životare na najnižim lestvicama kreativnosti jer pate od manjka kreativnosti, deficitarnih ideja ili u najgorem slučaju nemogućnosti da sami vizualizuju neki projekat pa stalno gledaju koga i kako da pokradu. Sećam se devojčice s kojom sam radila, ona je u to vreme tek završila fakultet i puna samopouzdanja, teorijskog znanja ali bez praktičnog iskustva. Ja koja sam tada u poslu već više od 15 godina i maltene zaboravila teoriju koju sam sa fakulteta ponela, ali ono kroz šta sam prošla u radu se ne zaboravlja i samo ono što ostane kada sve zaboravimo je esencijalno, potrebno, znanje. Kaže ona meni da ne smem da izmišljam, eksperimentišem i da ne radim nešto što niko nikada nije radio, a ja je pitam – zbog čega? Na šta ona brzopleto odgovara – zbog standarda. Neko ko ne zna šta su standardi, ko ih postavlja, da li kompanija u kojoj radi ima uopšte knjigu propisanih standarda ali je čula da postoji negde neka standardizacija. Ćutim i gledam je neko vreme u želji da nastavi svoje izlaganje i pruži mi podrobnije objašnjenje, vidim da nije sigurna da li da dublje ide u priču da ne vidim koliko ne zna ili da otkrijem koliko je željna da se dokaže i pokaže. Zaćutala je. Videla sam da od njene kreativne karijere po recepturi vrhunskog kuvara nema leba. Pokušala sam da joj objasnim neke stvari, a onda sam povukla ručnu i rekla sebi – ko je tebi šta objasnio kada si morala da prođeš ozbiljan dril i da sama u jednoj kompaniji pišeš knjigu standarda i polažeš za ISO sertifikaciju itd, itd. Nisam dužna nikome da objašnjavam posebno ne onima koji misle da mnogo znaju. Kroz praksu sam videla da najmanje znaju oni koji glasno izgovore: Ja znam. U kreativnom poslu standardi ne postoje ili ako ih ima ograničavajući su. Ne trebaju krativnim timovima. To vam je sad kao da ste kreativni tim upakovali u metalnu kutiju i rekli im zidovi treba da ostanu sivi, vrata zaključana, da niko nije napustio kutiju a dajte svima da pokažemo zvezdano nebo koje obasjava kovčeg s blagom a vi se svi pretvorite u mrave koji na leđima nose taj kovčeg i idete stazama Mlečnog puta preko 100-400 milijardi zvezda da stignete do Orionovog kraka. Glupo. Zar ne?

Kada dajemo kreativcu da radi, dopuštamo mu da pusti mašti na volju, da sve ideje nabaca, da se potom sve uštirka i svede na, recimo, tri top priče ili fore i da možda odaberemo jednu ili od te tri uzmu samo najbolji delovi pa da se tako dizajnira slagalica. Kad imamo konačnu verziju onoga što želimo, tek onda gledamo da li i kako može da se prepakuje u kutiju standardizacije. Sve što je ograničeno ne može da dosegne zvezde. Stroga pravila i kruti standardi ubijaju mogućnost da vrhunski kreativci pokažu pun potencijal. Veći problem od standarda su ljudi koji odlučuju o kreativnom dometu posebno ako se nikada, ama baš nikada, nisu bavili kreativnim stvarima niti poseduju tu žicu. Posedovati teorijsko znanje o nečemu i ostvariti se u praksi u nečemu su različite stvari. To su vam oni kritičari knjiga koji u životu nisu otkucali više od pola strane ili strane i po smislenog teksta, a o Tolstoju, Molijeru, Igou ili J. K. Rouling bacaju drvlje i kamenje, a da ne pominjemo manje afirmisana imena. Ne moraš da voliš nečiji stvaralački opus ali moraš da poštuješ nečiji kreativano-umetnički domet, izraz, rad i delo. Kritika je uvek u redu ako je konstruktivna, ali ne sme da bude neopravdana. Razumljivo je biti u nesaglasju, pa ne može ni svako da čita Andrića ili da recituje Rakića, ali ne sme da kudi nešto što nije sposoban da razume.

Zato, biti kreativac znači ne pričati o standardima dok ne naučiš šta su, da li su potrebni, ko ih ima i zbog čega i da li kreativu uklapamo u standarde ili standarde prilagođavamo našem kreativnom radu ili timu… Nekad nemam ideju ali znam da su i jedinica, dvojka, trojka… super ocene za đaka koji ne želi da prepisuje, ali želi da ostane dosledan svojoj ideji, pa čak i kad je nema. Nema je i to je u redu! Klik!

Samo da se ne sahranjuju kreativci i biće bolje! Kovčeg s blagom je lepa zamisao, ali oni najčešće imaju i drugu namenu, zato bolje da mravi nose nešto drugo.

Svoje emotivce i kreativce pozdravlja,

Milica A.


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Meni su rekli da vi postojite

Pre nego što je došao Laki

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

21. Beogradski festival igre

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .