MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Snežana Krstić
Svake godine, godinama unazad, kupujem haljinu za doček iako znam da uglavnom ostajemo kod kuće sa porodicom i da je neću obući… Uprkos svemu – kupiću je, naravno. Ako je ne obučem tada, tu je Božić ili neki drugi važan datum.
Za sada plan ostaje isti 31. 12. bindžujemo serije ili gledamo neke dobre filmove posle večere koja je uglavnom već oko 19-20 sati. Možda bacimo pogled i na novogodišnji program. Tata će poručiti pečenje, sarme i kiflice pravi snaja, ja sam zadužena za salate, piće služe brat i moj Cika, kolače kupujemo… ostalo su sve sitnice – dekoracija stola, druge đakonije, darovi za ukućane, muzika za dobro raspoloženje… Naizgled, kada sve pretočim ovako u priču deluje obično, ništa spec… čak nema tu ni nekih epohalnih ekskluzivnih dešavanja. Sve teče, ustaljeno i rutinirano-planski. Za mene je ovo normalnost, za nekoga je to uspeh ili podvig biti okružen dragim ljudima, dok za neke može zvučati kao neostvareni san. Neko svake godine luduje po kafanama, neko samuje u četiri zida, mladi pevaju po ulicama, stari retko i dočekaju ponoć budni… Svako živi neki svoj doček samo njemu bitan, manje bitan ili potpuno nebitan. Svako živi kako zna i ume, a mnogi kako mogu.
Dok je mama bila živa jelka je stajala kao obavezna dekoracija u dnevnoj sobi, ove godine kod tate bez jelke. Možda će se setiti da izvadi lampione iz kutije sa ukrasima, pa bar da prozori svetlucaju da se vidi da se u toj kući nešto dešava, slavi, cirkuliše život. Videćemo, moraću da ga podsetim. Molim samo bez patetike, jer nije Andersenova priča „Devojčica sa šibicama”, ovo je priča o Novoj godini koja se svake godine dočekuje 31. 12. svake godine je isti, možda se može reći „stari” datum ali sve drugo je i te kako novo. Sve i da je u pitanju rutinirano-planski svake godine je, ipak, novo. Sve i da ležimo na istom krevetu ne gledamo iste filmove. Nekada smo grlili jedno dete, sada nas petoro zagrljeni leškarimo i gledamo program. Dobro i tata šesti koji bdi nad nama, kao neki zaštitnik, čuvar porodične tradicije prednovogodišnjeg okupljanja. A da, kuca Luna će isto biti ove godine sa nama, a nismo ni slutili da ćemo brojčano biti još veći. Sedam, lep broj. Ne mogu da se žalim, a nije ni da se hvalim samo sam zahvana na svemu što nam je dato.
Nisam od onih koji stalno tragaju za nečim što nemaju, ja samo volim i čuvam to što imam. Ne tražim više od onog što želim i mogu da imam, sem da ne izgubim one koje volim. Nije sreća negde konkretno biti koliko je važno s kim te trenutke sreće delimo. Ako bih imala i mogla da biram doček na Havajima draže mi je da budem pored tate, supruga i dece, brata i njegove porodice, kuce.
Možda da sam mlađa i da nemam iza sebe toliko životnog iskustva, koje nije veliko, ali nije ni zanemarljivo…. možda, ko zna? Tragala bih za provodom, obavezno bih obukla tu haljinu koju sam kupila, ispijala šampanjac i pevala do zore. Prošlo me je to. Prošla sam to. Lepo je i tako, ali meni je lepše danas baš ovako!
Svako po svom planu, željama , mogućnostima i
neka je svima srećna Nova 2024. godina,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar