MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Počelo je u subotu uveče sa temperaturom, koja obara u krevet. U medijima rekoše da kod nas vladaju tri grupe virusa, dok se regionom širi veliki kašalj. Što se tiče preventive, nigde nisam omanula – od vitamina, preko kupusa do limunade. Jedino sam možda pogrešila što se nisam kljukala „betaglukanom“, ali sad šta je tu je, pomislih dok su mi kapci postajali sve teži.
Noć je učinila svoje – zapušile su mi se nozdrve, nisam mogla da gutam, disala sam na usta, koja su zbog toga često bila suva, dok se bol širio po telu. Znate i sami kako je to, od spavanja u takvom stanju nema ni govora.
Sutradan mi je temperatura skočila na 39,3 i tada je počela prava „bitka“ sa virusom. Ukućani su, najpre pokušavali da mi obore temperaturu, uz kuvanje čajeva i supica. Presvlačenje na svakih pola sata: bilo nam je nedovoljno stolica za sušenje.
U utorak se, nekako pridigoh i pozvah DZ „Vračar“ da mi zakažu odlazak kod doktorke, kod koje sam pre nekoliko meseci prebacila karton iz ambulante. Ženska osoba sa kojom sam razgovarala, odgovorila mi je da imaju slobodan termin, tek u petak u 9.30 časova. Zastadoh, ne verujući svojim ušima i ponovih joj da imam temperaturu, kao i da nisam na poslu od prethodnog dana.
„Prvi slobodan termin je u petak u 9.30 časova“, ponovila je neumoljiva ženska osoba metalnim glasom.
Bože, pomislih, pa veštačka inteligencija bi mi više izašla u susret.
Gde su ona dobra stara vremena, kada se sa simptomima gripa odmah odlazilo u čekaonicu DZ i kada nije moglo da se odogodi da neko bude vraćen kući sa temperaturom ili da mu se kaže da dođe za par dana.
Bilo kako bilo, u takvim slučajevima, nema druge nego pridržavati se školske maksime „use i u svoje kljuse“. Budući da je teško i zamisliti šta gripoznom čoveku može da se desi bez terapije od utorka do petka, komšija je pritekao u pomoć doturivši njegov antibiotik. Preduzete mere su urodile plodom, tako da sam u četvrtak „progledala“ i ustala iz kreveta.
Došao je i petak. Ispred šaltera sam se nacrtala u 9.20 časova. Umesto do 9.30 časova, koliko im traje pauza, sestre su se laganim hodom dovlačile do šaltera i sele na svoja mesta, tek u 9.40 časova. U ordinaciji, mojoj tada novoj doktorki, sredovečnoj osobi, navela sam celu hronologiju dešavanja. Usledila je njena neočekivano oštra reakcija.
„Vi ste se sami lečili! Ne pada mi napamet da Vam napišem Potvrdu za poslodavca. Uostalom, ja Vas prvi put vidim!“, uzviknu ona povišenim tonom.
Uzalud sam ponavljala da su mi napravili problem na osnovu zakazivanja termina.
„Jedino što mogu jeste da Vam poslušam pluća i to je sve“, dodade naglo krenuvši ka meni.
„Ne dolazi u obzir. Vi mene, posle svega, nećete ucenjivati“, rekoh odlučno.
Sredovečna doktorka, oštrim koracima vratila se za svoj sto.
„Onda ću da napišem da ste odbili da Vas pregledam!“, besno će ona.
Uzeh svoje stvari i izađoh iz te ordinacije, kao po….na. Kroz misli su mi prolazile sve neprijatnosti koje su neki pacijenti doživljavali u domovima zdravlja. Ipak, bila sam ubeđena da su ta vremena davno iza nas. Posebno ako se ima u vidu da su medicinari dobili veliko povećanje zarada, čemu smo itekako doprineli i svi mi novinari koji smo zdravstvo pratili od 90-tih godina. Nažalost, neki među njima, umesto Hipokratove zakletve, sada u ruci drže „mač“.
Na šalteru sam od doktorkine sestre tražila da me uputi kod nekog finog, a ne bahatog lekara. Štiteći svoju nadređenu doktorku, sestra je nastavila da me maltretira i upitala me zašto nisam odmah došla kad sam se razbolela.
Odgovorila sam joj da sam sa onolikom temperaturom jedva mogla i do toaleta, kao i da sam odmah u utorak pozvala broj telefona koji su mi one napisale prilikom prebacivanja kartona. To natezanje bi trajalo ko zna koliko dugo, naravno bez njene namere da me pošalje kod drugog lekara.
U tom trenutku neka žena iza mene mi je rekla da je ta sestra poznata po tome da pacijente sa temperaturom vraća kućama. Tada se okrenuh ka šalteruši i tek tada joj rekoh da sam novinar, koji 30-tak godina prati zdravstvo. Pogađate, tada su stvari počele da se odvijaju u pozitivnom smeru, ako zanemarim cinične opaske šalterušine koleginice. „Pogledaj svoj dom anđele…“
Jasmina Vujadinović
Prvi tekst u listu “Mladost” objavljen mi je 1983.godine. Ko se tako rano zarazi novinarstvom, spasa mu nema. Tu ogromnu ljubav, koja je nekada itekako bolela, uvek su podgrevale po mnogo čemu interesantne ljudske sudbine.
Tehnika je, već stvar izbora. Za portal “MediaSfera” često “špijuniram” ljude u prolazu i, naravno sa uvek spremnom “vunicom i iglama – štrikam”. Bitna je misija – zagrejati ljudske duše.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar