MediaSfera
Piše: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević
Sve do 1920. godine, u udaljenom gradiću Šefšauenu na severoistoku Maroka, sa nebesko-plavim i marinsko-plavim kućama na obroncima zelenog planinskog masiva Rif, svim hrišćanima bez izuzetka, ulaz je bio zabranjen.
Nakon progona iz njihove domovine Al Andaluza i zlodela katoličke Inkvizicije, u XV veku utočište na ovom mestu pronašla je grupa Mavara i Jevreja, izbeglica iz Španije. Nakon pokrštavanja i progona koje su po rekonkisti doživeli u Španiji, Mavari i Jevreji više nisu želeli kontakt sa hrišćanima, zbog čega su im u svom novom utočištu dodatno zabranili prilaz. Navodno je tokom pet vekova, ovo pravilo samo u dva navrata prekršeno, poslednji put početkom XX veka, kada su dva Amerikanca jevrejskog porekla, prerušeni u lokalne Jevreje i uz poznavanje hebrejskih običaja uspeli da neprimećeni uđu u grad.
U jednom zapisu navodi se da kada su pola milenijuma kasnije, 1920. igrom slučaja Španci dospeli do Maroka, osvojili Šefšauen i prvi put ušli u grad, bili su potpuno iznenađeni lokalcima, Arapima i Jevrejima, koji su govorili srednjovekovnim mocarapskim – zapadnonormanskim jezikom Andaluzije, kojim su nekada davno govorili Arapi, Jevreji i hrišćani. Jezik koji se nije čuo skoro pet stotina godina, očuvale su izbeglice od španske inkvizicije u ovom udaljenom i zatvorenom mestu. Otvaranjem gradića za pridošlice, ovaj zaboravljeni jezik vremenom je nestao.
U početku, osim tvrđave u centru mesta novi stanovnici kazbe na nadmorskoj visini od skoro šest stotina metra, zidali su kuće u beloj i okerastoj boji, veoma nalik onim u njihovoj rodnoj Andaluziji. Posle nekog vremena, navodno su Jevreji – kako bi se razlikovali od Mavara, svoje kuće krenuli da boje u plavo. Ovo je naime, samo jedna od nekoliko teorija o tome zbog čega je Šefšauen, Šefšaen – ili skraćeno: Šauen, postao „plavi grad“, i to ostao sve do danas. Prema drugoj teoriji, razlog plavo bojenim kućama su insekti, naročito komarci koje ova boja odbija.
Neveliki Šefšauen, jedno je od turistički najposećenijih mesta u Maroku, u kojem se na gotovo svakom plavom ćošku pešačke kazbe ovog gradića putnici fotografišu. Osim fasada, u Šefšauenu se plave i vrata, okna prozora, saksije, ali pešačke ulice u formi dugih stepeništa, koje najčešće vode strmo uzbrdo i nizbrdo ovog mesta na obronku planine. Meštani i dalje – i sve više, svoje kuće farbaju specifičnom, puderastom indigo-marinsko plavom bojom, čak i u novom delu grada koji je vremenom nikao niže stare kazbe.
Iako na obodu novog dela grada postoje noviji, moderni hoteli, bio bi propust doći u Šefšauen i ne odsesti u staroj medini. Prelepe, tradicionalne marokanske kuće, rijadi, i ovde su, kao i u ostatku zemlje, pretvorene u male hotele od najviše petnaestak soba. Kao u pričama iz “Hiljadu i jedne noći”, iz jedne od rijadskih soba s baldahinom koji je pokrivao krevet, uz poslužen nam marokanski čaj od sveže nane i dok je sunce polako zalazilo iza stenovitih vrhova planina, uživali smo u panoramskim pogledima na plavi grad…
Još o Šefšauenu, i o Maroku, čitajte u knjizi “Umetnost putovanja II”, Ivane Dukčević.
Tekst i fotografije deo su knjige „Umetnost putovanja II“ i internet stranica „Umetnost putovanja“ i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Knjigu „Umetnost putovanja II“ možete naručiti OVDE
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar