MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Đorđe Kojadinović
Kada sam se malo uzobiljila krenuli su izlasci.
Mama je uvek bila stroga po pitanju tih noćnih avantura i stalno sam morala da smišljam neke laži gde sam, šta sam, s kim sam… da je imala malo labaviji stav možda ne bih morala da izmišljam kreativne izgovore i glupave priče, ali nije popuštala. Okej hoćeš da te lažem, lagaću. Big dil. Tako smo najbolja drugarica i ja htele da idemo u Novu Pazovu na žurku kod njenog tadašnjeg dečka znala sam da će moji reći – ne.
U dogovoru sa njenom mamom slažemo moje da ću tog vikenda noćiti kod njih. Oko 10 sati uveče nas dve skockane krenusmo na žurku vozom pod pretpostavkom da je kasno i da moji neće zvati na fiksni telefon. Čim smo izašle oni su zvali, od hučanja u starom vozu nismo čule mobilne da nas njena mama zove da se vratimo pošto do 11 treba da se javim kući. Stigle smo na odredište, telefoni su nam se isključili. Prazne baterije ili smo ih isključile, više se i ne sećam. Bile smo tamo, zabavljale se i vratile se kući u 6 ujutru, srećne, pune utisaka od ludog provoda, ali…. Na vratima nas je dočekala njena mama sa rečima: „Milice, odmah idi kući. Tvoji su premrli od straha!” Dolazim, a mama narogušena, bleda, besna… samo je rekla: „Sada bih uzela jedan prut i doooobro bih te izmlatila!”, ali nije zaćutala je i nije htela da me zagrli nekoliko dana. Reč nije progovarala sa mnom. Tata se solidarisao u ljutnji. Tih dana sam bila najnesrećnije dete na svetu. Verujte lakše bih podnela da sam dobila batine, nego njihovu hladnoći.
Još jednom sam posle toga pokušala da ih slažem da idem kod zubara u nedelju a išla sam da se vidim sa dečkom. Odmah su shvatili pošto zubar ne radi nedeljom i samo su blago rekli: „Dobro pošto zubar ne radi, reci slobodno gde ideš?” Rekla sam istinu i bila nagrađena zagrljajem. „Tako je kaži. Ne moraš da lažeš. Samo pamet u glavu,” otišla sam uz osmeh. Nikada ih više nisam obmanjivala, jer sam shvatila da će ih moje laži sahraniti. Oni su bili najstameniji borci za istinu. Ništa mi više nisu branili, ali nisam smela ni htela da ih slažem. Hvala im na brizi i školi koju niko drugi na svetu ne bi mogao da mi pruži do njih dvoje koji su spremni život, ako treba, da daju u zalog za moj. Neizmerno hvala Gospodu na takvim roditeljima i uvek kažem da sam ih sama birala bolje ne bih izabrala.
Ne volim alkohol i nikada nisam pila pa sam vrtoglavicu i preplitanje jezikom osetila posle dve čaše bambusa na žurki folklornog društva u kom sam igrala. Te noći drugarica i ja nismo spavale ali smo ulazile u sobu njenih roditelja dok spavaju i crkavale od smeha, neka vrsta prigušenog kikota, zato što im bose noge vire ispo pokrivača. Čudnog li čuda?! Toliko smo se smejale da je njena mama ustala u nekom momentu da vidi o čemu se radi, a nas dve smo brzo šmugnule u krevet i pretvarale se da spavamo. Ujutru nam se žena poverila da je čula neke čudne zvukove usred noći ali nije mogla da sazna odakle dopiru. Tobož zbunjeno smo je gledale, isčuđavale se ali ništa nismo rekle. Koliko su ti dani bili otkačeni i šta je sve bilo u našim glavicama naprosto neverovatno, ali nikada nismo pravile neke ekstremne gluposti. Uvek smo bile nekako dobronamerno luckaste i sve pod izgovorom – da se dobro zabavimo.
Bilo je tu i kada me je starija sestra od tetke, ona devojčurak a ja klinka, terala da pobegnemo kroz prozor. Nije nam ovaj pokušaj bekstva uspeo pošto je mama celu noć patrolirala ispred sobe i u dvorištu kao da je predosetila da nešto „kuvamo” znajući da sam podložna u podržavanju glupavih ideja!
Toj tvrdnji doprinosi moja čuvena rečenica uz pitanje: „Imam ideju! Hoćete da skačemo sa terase u pesak ispred kuće?” Skakali smo, sreća pa je bio onaj mekani pesak a ne šoder inače bismo ogulili noge. Danas kada bi moja deca skakala u pesak sa drugog sprata, pa ja bih precrkla. Sreća moji su saznali kada sam došla kući sva od peska, pa me je mama s vrata strpala u kadu uz, nezaobilazno, prateće gunđanje: „Pa da li si ti normalna!?! To je komšijska kuća u izgradnji, pa ko vam je to dozvolio?” Mislim se, pa nikoga nismo ni pitali. Kad ne pitaš ne treba ti dozvola, jel tako? 😉
Ako nastavim avanturama nikad kraja… Ovo su one male, bezazlene i dobro što je tako, jer kakve su mi sve ideje padale na pamet mogu reći da sam ipak zadovoljna kakva sam ispala.
Imam ideju da nikada ne prestanem da se zabavljam, onako bezazleno i detinje, što i vama želim.
Možda ni vi nikada ne biste rekli da sam prepuna šašavih ideja, ali bez malih životnih školi nema ni velikih ljudi.
I, molim vas… pustite decu da budu deca, a za to im ne trebaju veliki novci, skupa garderoba, tatin automobil, novi telefoni, manikiri i pedikiri… U trci da što pre porastu gube najlepši deo života kada samo škola treba da ih brine. Omogućite im dobro društvo, kućnog ljubimca, sportić, budite brižni i strpljivi roditelji koji se međusobno vole i čuvaju porodicu. Kada imaju to, nemojte da vas muči kakvi će postati ljudi. Biće srećni!
Ne znam da li imate ideju o tome, ali imajte na umu da vaša sreća zavisi od njihove!
Grli vas šašava i srećna mama,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”. Majka troje dece – Aleksandru, Maji i Lazaru, kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao Brend menadžerka Media centra za ženski i lifestyle sadržaj u internacionalnoj kompaniji Ringier Serbia doo. Završila Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar