MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Đorđe Kojadinović
Prepričavam koleginici kako sam bila glavna organizatorka bežanije sa časa iz biologije u osnovnoj školi a ona u neverici dodaje:„Nikad ne bih rekla za tebe?” Eh, ni ja danas ne bih rekla mnogo štošta, ali da nije bilo tih ispada u vidu „genijalnih ideja” danas ne bih imala šta da prepričavam.
Nema tinejdžera koji nije želeo ili pokušao da se otisne u nepoznato, da rizikuje i pravi gluposti pod izgovorom – dobro smo se zabavili. Sada kada sam se prisetila tog kolektivnog bežanja sa kontrolnog iz biologije, setila sam se i prve zapaljene cigarete i pokušaja bežanja kroz prozor, prvog poljupca, laganja da ću noćiti kod drugarice a nas dve vozom putujemo za Novu Pazovu na žurku i njene mame koja teši moju rečima da ćemo se brzo vratiti iz šetnje, prvog pijanstva posle dve čaše bambusa, tipa koji nije hteo posle izlaska da me doprati do kuće i kome se posle toga nikada u životu nisam javila… Bože dragi, koliko je sve to smešno danas, a tada su to bile najrazličitije faze duhovnog razvoja, rasta i sazrevanja.
Znam da vas pomalo kopka, pa ću neke situacije pokušati detaljnije da dočaram… Što se tiče bežanije predložila sam da svi pobegnemo sa časa i da bojkotujemo novu biologičarku koja mi se baš nešto i nije dopala. Kako sam bila kolovođa za sve dobre stvari isto tako su me slušali i kada brljam. Zbog nove avanture na pomolu svi graknuše: „Jaoooo, hade da bežimooo! Super. Bićemo carevi. Jupiii, nećemo raditi kontrolni…” Brzo smo se dogovorili i zbrisasmo, da bi uvek neki izdajnik Juda odao ko je organizator te sam u ime celog odeljenja na hameru pisala pismo izvinjenja uz obećane da se neće ponoviti ovakav ispad a sve samo da nam ne bi bila smanjena ocena iz vladanja. Hm, da li se ponovilo?
Koliko smo glupavi i neupućeni u tom klinačkom periodu života da je to stvarno strašno. Tada nam mnoge informacije nisu bile dostupne a roditelji nisu bili toliko otvoreni za neke visokoumne razgovore. Mada, moram priznati da ni mi nismo imali strpljenja da ih slušamo. To su one tradicionalne generacije roditelja koje se ni u usta ne ljube pred decom zbog sramote, širenja bluda i nemorala. Moji nisu bili toliko zadrti ali nas nisu preterano savetovali više su kritikovali pa smo kroz to što ne valja nazirali šta možda valja. Tata je bio, kako je mama govorila „strastveni pušač” iako danas ne puši, stariji brat je već pred kraj osnovne škole počeo da duvani, a ja klinka razmišljam kad oni puše znači da je to nešto kul. Sećam se čuvali su nas deka i baka a moj stariji brat tera mene i brata od ujaka da tražimo dedi novac za slatkiše ili grickalice i šta će čovek dao nam pare. Naravno, nije kupljeno to za šta smo tražili nego, na nagovor brata i starije sestre od ujaka, kupismo paklicu cigareta. Tako nas četvoro na terasi sedimo i pušimo. Stariji brati i sestra 7-8. razred, a mlađi brat i ja 3-4. Glupi klindžovani. Pošto smo morali brzo da pušimo da nas deda i baba ne uhvate u prevari pa paklica ode za 20 min. a mi „otrovani” popadasmo k’o kruške. Mučnina, povraćanje, glavobolja… mislila sam umirem. Nikada više u životu cigaretu nisam zapalila! Mrzim duvan. Nije naravoučenije – pustite decu da se otruju, ali jeste da sam na sopstvenim greškama najbrže naučila. Nije pametno, ali tako je ispalo.
Dođoh i do prvog poljupca. Sve devojčice zaljubljene u njega, bacim pogled – pa onako. Nikakav. Kažu sin nekog ambasadora. Pa šta?! Međutim, vidim da nam se stalno prepliću pogledi. Ne mogu da pobegnem od njegovog i počinjem da se zaljubljujem. Možda i nije tako loš. Izlazak, sami smo u ulazu jedne zgrade, prilazi da me poljubi a inače nije pričao mnogo. On bi samo da se ljubi. Pljas! Pao je poljubac. Odgurnula sam ga od sebe i rekla: „Bljak!” On zabezeknuto gleda i ne može da veruje šta mu se dogodilo, ja u šoku od ljigavštine zbog njegove bale koja mi se sliva niz bradu iako možda i nije bilo toliko loše meni su fleševi prolazili kroz glavu – da li sam sada bludnica?! Posle toga nisam želela da izlazim sa njim, raskinuli smo iako valjda nikada i nismo počeli da se zabavljamo. Ništa, apsolutno ništa ne znam o njemu. Ha-ha-ha-ha… Bože dragi. Čuj mene – Bljak! Koja sam ja meni kraljica. Bila je impulsivna, iskrena reakcija nezrelog devojčurka… i nekako mi je drago što sam bila tako blesava.
Nastavak priče naredne nedelje
Milica Ašćerić
Rođena u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”. Majka troje dece – Aleksandru, Maji i Lazaru, kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao Brend menadžerka Media centra za ženski i lifestyle sadržaj u internacionalnoj kompaniji Ringier Serbia doo. Završila Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar