MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Tijana Janković – Jevrić
Razmišljam… koliko volim da treniram, krećem se i gradim svoj život i telo. Koliko je bavljenje sportom korisno i kako, zapravo, na jedan potpuno zdrav način transformišemo čitav život.
Ako se vratim u detinjstvo sećam se koliko mi je bilo važno da budem napolju, u dvorištu, da trčim okružena drugom decom… nije postojala opcija ostajanje u zatvorenom prostoru. Ništa me nije držalo u stanju mirovanja sem knjige. Da, knjiga je mogla da me umiri, zadrži, privije u svoje krilo i ne pušta dok ne dosegnem do poslednje stranice i to je moglo da traje satima, danima, mesecima… zavisilo je samo od toga koliko je štivo zanimljivo i da li me tema inspiriše. Knjiga koje se dokopam mora biti pročitana bez obzira da li mi se dopada ili ne. Zato proces čitanja traje kraće ili duže. Koliko sam tada, pa i danas, bila zainteresovana za pisanu reč, priče, poeziju, nauku, nova znanja, istraživanja, otkrivanja… toliko me je sa druge strane mamio pokret, aktivnost, da budem slobodna na polju ili napolju – sve jedno, jer nije bitno značenje koliko kontekst.
Na ova razmišljanja me je vratio osećaj, dobar osećaj neke pripadnosti. Uz knjigu se vraćam svom duhu a kroz sport svojoj prirodi, svom telu. Knjiga me je inspirisala da budem pisac, pripovedač, sanjar i da gradim unutrašnji svet a sport da budem zdrava i da se radujem više spoljašnjem svetu koji traži kretanje. Iako bez veze i te kako sa vezom. Iako mislimo da je sve slučajnost i igra spleta okolnosti, zapravo smatram da su nečija tendencija i namera. Namera naših želja ili potrebe našeg unutrašnjeg bića, sveta koji nas okružuje ili sveta Stvoritelja koji nam je dodelio uloge. Možemo da igramo pod njegovom palicom ili da budemo opaljeni. Možda ne razumemo najbolje dodeljene uloge, ali sigurno da moramo da razumemo da su osećanja stvarna i taj osećaj, dobar osećaj se dešava samo ako i kada volimo ono što nam prija a ne povređuje druge. Ne postoji jednosmernost, jer je sve višesmerno. Svaka akcija ima reakciju. Taj osećaj duhovnog mira i slobode da transparentno hodamo svetom je najbolja stvar koju činimo za sebe pa i druge.
Inspiraciju da povežem knjige i sport su Sajam knjiga i treninzi zbog kojih neke druge „ljubavi” otkazujem i pomeram. Možda bih posle posla otrčala na Sajam knjiga, ali ipak ne zato što imam trening. Ne mogu. Možda, da pomerim trening, ali ne. Ne mogu da odlažem ono što volim. Volim i knjige? Ne mogu da pomeram ono što mi treba i zbog čega sam okupila neke divne žene koje su promenile svoje navike, telo i sebe nabolje uz moju pomoć. Ne mogu da kažem da sam njihov guru, ali sam sigurno „spiritus movens” koji ih motiviše da rade na sebi na jedan neinvanzivan način koji oživljava ili budi svaku ćeliju organizma koji diše. Kada smo kod vežbanja rekla bih da su moji treninzi u sklopu sa potrebama pokretačkog duha koji u saglasju sa telom funkcioniše fantastično. Ne bavim se jogom iako koristim elemente iz Hatha joge prilikom disanja i istezanja, ali preferiram pilates i workout, tu i tamo kardio. Sve primarno radim u funkciji zdravlja pa tek onda lepote, ali zdravlje nekako podrazumeva lepotu. Idu pod ruku – zdravlje i lepota. Lepo zvuči?! Vikend je rezervisan za Sajam knjiga.
Nedavno sam slušala priču o uticaju plesova, konkretno folklora i to koliko je važno da deca u najranijem uzrastu treniraju balans, koordinaciju, agilnost, uče različite pokrete. Nema ničeg lepšeg do usaglašenih pokreta, spleta igara. Tog spleta muzike, plesnih koraka i pesme. Milina božija. Za duh, telo i zdravlje. Spel tri bitnosti zbog kojih imamo potrebu da se stalno osmehujemo. Pitaju me često otkud toliko energije i osmeha za svakoga? Pa otuda što od malena igram, plešem i pevam, što sam imala tu sreću i privilegiju da radim ono što volim kontinuirano čak 12 godina, da sebe nazovem profesionalcem šumadijskih, vranjanskih, vlaških i drugih igara. Danas isto radim ono što volim. Ne igram folklor, ali koristim plesne korake u zagrevanju, ne pevam ali slušam muziku i osećam svaki bit, nisam više dete ali duh srećnog detinjstva me prati kroz život i daje mi snagu da svet vidim drugim očima. Očima deteta koje ne razume govor mržnje ali razume osećaj, dobar osećaj. Deteta koje oprašta iako nema amneziju da zaboravi a može da potisne sećanja. Ne zavoravlja i ne potiskuje, ali u prvi plan ističe samo ono što vredi i voli. Taj osmeh je najvredniji!
Kada se rodio moj prvenac znajući benefite sporta jurila sam da ga što pre upišem na neki trening, bilo šta. Samo da trči i da se osmehuje čim se uspravi na zadnje ekstremitete. Najranije je mogao sa tri i po godine da ide na motoriku prilagođenu njegovom uzrastu, potom na plivanje i tek sa sedam godina na fudbal i košarku. Danas već osmu godinu trenira košarku. Isto je bilo sa ćerkom, mojim drugim detetom, tragala sam za idelanim sportom za devojčicu. Nisam našla kulturno-umetničko društvo u blizini, vodila sam je na plivanje za bebe, pa na gimnastiku ali su rekli da je previsoka i ne baš gipka. Evo je danas pronašla se u odbojci već pet godina trenira i dobro joj ide. Najmlađi Lazar je i najmlađi košarkaš BKK „Radničkog” odlučio je da krene stopama starijeg brata čak je odabrao isti broj dresa. Nisam forsirala da budu u sportu ali sam im dala šansu da pronađu nešto što će im okupirati pažnju, mesto gde će se istrčavati okruženi drugom decom koju roditelji isto podržavaju i bodre na putu ka nekom zdravijem načinu života, zbog osmeha koji aktivnost pruža, mogućnoskti da možda i ostvare svoje dečje snove i postanu glavni junaci svojih fantastičnih priča, da im se vijuge brže razvijaju i da budu graditelji ličnog zadovoljstva i uspeha. Poenta je da na vreme shvate da im ništa nije samo i tek tako dato, već za sve što žele treba da se pomuče, uče, rade i zarade. Nema bolje škole od ljubavi prema knjizi i učenju kroz sport koji vole!
Poručila bih svim roditeljima isto: Odvedite decu na Sajam knjiga. Neka zakorače ka knjizi. Ne morate da napišete knjigu kao što sam ja to uradila sa mojim „Smejuljcima” kako bih ukrala osmeh svakog deteta, ali znajte da je samo vaša odgovornost srećan izraz lica vašeg mališana koji treba da sačuvate. Samo vi možete da pronađete formulu kojom ćete da izmamite i zadržite taj iskreni osmeha potom će sami znati kako da nađu put do trajno dobrog osećaja. Tog unutrašnjeg osećaja ispunjenosti, sreće.
Knjige i folklor sama sam birala. Nisu to bili moji mama i tata, niti bilo ko drugi. Sama sam donosila odluke, ali oni su bili tu da me podrže. Oni su bili tu da sačuvaju moj osmeh i zahvalna sam im na svemu što sam danas.
Zahvalna i nasmejana samo za vas koji čitate, razmišljate, molite se i volite,
piše srcem
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar