MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Kako pisati kolumnu u oktobru 2023, a ne dotaći se krvavog polja kosovskoga i sve prisutnijeg albanskog terora nad Srbima koji su ostali da žive tamo i nakon što su im komšije, uz pomoć navodno civilizovanog (čitaj: zapadnog) sveta, pokazale put kojim treba da nestanu iz njihovog života? Kako zaobići strašni događaj kod manastira Banjska? Tako što pogledaš ovu stranu administrativne linije između srca i tela Srbije i vidiš da i ovde još kako ima muka i strahota, pa se okreneš njima.
I ne znaš kud pre da gledaš. Jeste mir, jeste sloboda, što je neprocenjivo. Rađaju se deca, ostvarujemo uspehe na sportskim i mnogim drugim poljima, dajemo svetu jedinstvene, kvalitetne mlade ljude, ima nas svuda, uglavnom smo pri vrhu, ali mračna strana nekako začas upropasti i skrajne sve što je lepo i dobro. Zapitaš se: dokle?!
Trinaestogodišnjak ubio vršnjaka, brat brata, sin oca, majku ili oboje, muž ženu… hronika sve crnja svakog dana. Spirala nasilja vrti li se vrti. Ponekad mi se čini da ne postoji dovoljno crno mastilo da se njime opiše neki užas. Šta se desilo i dešava sa našim narodom? Duboko smo u provaliji zla, ali nikako da udarimo u njeno dno i da odskočimo, da krenemo uvis, nabolje.
Neki kažu da su mladi nevaspitani, bahati, sebični, bez empatije… Krivi su, naravno, najpre roditelji, čitava porodica, loše društvo, pa prosveta i tako redom. Istina je to. Ali nisu samo mladi i obesni ubice i siledžije. Ima ih i među sredovečnima i najstarijima, ne zaostaju za omladinom. A nisu ni samo muškarci. Ima ih i kod nežnijeg pola, bilo da su izvršioci ili pomagači i podstrekivači u pitanju.
Kriv je, kažu drugi, sistem. Vlast. I to je tačno, opet donekle. Vlasti je bilo i biće, ovakvih ili onakvih. Ispratio sam svakakve strukture tokom života, na svim nivoima. Nijedna nije bila bezgrešna. Bilo je i mnogo, mnogo gorih vremena od ovoga. Ali, ovoliko zla među običnim svetom – nikada! Bilo je zlikovaca svake vrste, surovih i bezobzirnih. Danas mi se čini da je svako potencijalni zločinac, samo ako mu neko “pogodi žicu”.
Spisak viđenih krivaca za ovakvo stanje je podugačak, moglo do sutra da se nabraja i objašnjava. Kao i kod fudbalske reprezentacije: svi smo selektori, iliti stručnjaci. Internet začinjen društvenim mrežama je omiljena meta. Istina je opet negde između. Bilo je i u ranijim decenijama medija koji su prikazivali ružne stvari i mogli da izvrše negativan uticaj na ponašanje labilnih pojedinaca. Problem je što je sada sve više onih koji se teško ili nikako ne kontrolišu.
Pričam o drugima i pravim se pametan? Ne. Ne štedim ni sebe. A voleo bih da mogu, da kažem da sam pitom kao jagnje. Nisam. Naljutim se, planem, opsujem, izgovorim neke teške reči, svašta mi padne na pamet. Posle mi bude žao pa prekorevam sebe. Izvinim se, ako imam kome. Izvinim se i onome ko ne čuje, sebe radi, da mi bude lakše, da me savest manje grize.
Možda je upravo u savesti tajna. To je ono što smo izgubili. A savest je ono što razdvaja ljude od neljudi.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar