Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Predrasude i o(d)ras(t)i, pardon, obrasci

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Đorđe Kojadinović

 

 

Ako pričate o dostignućima hvalite se, ako otkrivate svoje nedostatke slabi ste. Ako volite ludi ste, ako ne volite ništavni ste. Ako ste lepi sigurno ste glupi, ako vam fizička lepota nije adut unutrašnja onda jeste. Ako imate stav drski ste, ako ga nemate ljigavi ste. Ako mnogo pričate brljavite i baljezgate, ako ćutite mudri ste i mistični. Ako se smejete blentavi ste i mekani, ako ste namršteni i mračni oštroumni ste i jaki, itd. Sve gluposti i sterotipije. Predrasude i obrasci.




Zapravo, hajde da o tome prodiskutujem ovako napismeno. Krenuću od dostignuća i odmah sledi pitanje – ko bolje od nas samih zna šta smo sve postigli i koliki su nam dometi? Niko. Prema tome, slobodno pričajte šta radite, kako radite, koliko su te stvari dobre i korisne jer vaši uspesi mogu motivisati druge, naučiti ih ili jednostavno biti vaš pečat autentičnosti. Mnoge stvari koje vi možete drugi ne mogu i obrnuto. Zato, čemu hvalisanje? Možda nije hvalisanje već samo potreba da vas neko bolje upozna, shvati u čemu ste dobri, sami sagledate svoje mogućnosti. Vidite šta treba da razvijate i u kom pravcu dalje da gradite uspehe. Važno je da se zna da možete. Negde sam čula da reč „moram” treba da zamenimo rečju „mogu”.

Probajte i videćete da ne morate, ali možete. Nekako bolje deluje na psihu i podstiče vas da razvijate svoje mogućnosti i dostignuća. Kada smo kod slabosti svi ih imamo i ne plašim se da govorim o njima. Evo nekoliko: moja najveća slabost je moja porodica, posebno moja deca i njihove želje i potrebe, strahovi – želim da pratim svaki njihov pokret, da osluškujem njihove misli i da im uvek budem servilna što je nemoguće; potom tu su moj ego i stav – u pravu sam dok su tuđa mišljenja diskutabilna; ne volim da gubim pa nikada ne igram igre na sreću; često ne slušam druge ako u njima ne vidim autoritet sa kredibilitetom iako možda imaju šta pametno da kažu; ne znam da ekonomišem emocijama; dugo mi je trebalo da između crne i bele vidim sve nijanse sive; ne opraštam izdaju; nisam tolerantna prema sebi a onda ni prema drugima; idealizujem život; naivno prilazim ljudima i lako sklapam prijateljstva iako pouzdano znam da ne treba svima pružiti šansu; ne odbijam ruku pomoći naravno ako mogu da je pružim i ponekad to radim na svoju štetu; ne volim da se svađam pošto smatram da je to deo malograđanštine mada katkad poželim da sam ekspertizovana svađalica; svoje zasluge ćutke prepuštam drugima dok kap ne prelije čašu; više volim da ćutim i slušam nego da pričam iako ne deluje tako; radoholik sam i ne racionalizujemo potrošnju vremena; ne spavam dovoljno jer mislim da tako uskraćujem vreme za „aktivan život” iako znam da je san neophodan za kvalitetan odmor i regeneraciju organizma itd.

Mnogo je tu nedostataka ali uopšte ne mislim da sam zbog toga slaba naprotiv mislim da je moja snaga u spoznaji da nisam savršena i da neke stvari, sigurno, mogu da promenim.

Ljubav za mene nije samo emocija. To je čitav koncept života. Od toga koliko smo voljeni kad smo bili mali do toga koliko smo spremni da ljubav koju smo dobili podelimo sa drugima, a posebno način na koji se odnosimo prema onima koji su nam prioritetno važni i čije emocije ne smemo da ignorišemo, rušimo, testiramo, trošimo. Najjači i najposebniji ljudi, koje sam ikada upoznala, su upravo oni koji su vrlo vodili računa kako se ljudi osećaju u njihovom prisustvu. Pođite od sebe, mi zapravo ljude definišemo prema emociji koju su probudili ili bude u nama. Ako je taj osećaj neprijatan normalno da težimo da ga ignorišemo, zaobiđemo ili izbacimo iz života. Lep osećaj pripadnosti pružaju nam samo oni u čijem društvu nema tenzije, neprijatnosti i osećamo se voljeno, poštovano i prihvaćeno. Ne mislim da bilo ko na svetu jednostavno ne voli, jer mnogo je tu principa ljubavi – prema sebi, drugima, životinjama, poslu, umetnosti, muzici, pisanoj reči, prirodi, samoći… Nije ljubav samo partnerski odnos. Ljubav je, kao što rekoh, koncept života koji podrazumeva dobar unutrašnji osećaj prema sebi i svemu što nas okružuje.

Dođosmo do lepote i gluposti. Ovo neću ni da razlažem pošto je stvarno bizarna konstatacija. Izlišno je objašnavati relaciju fizičkog i psihičkog koja može a ne mora da se sintetiše. Eruditi ne treba objašnjenje. Shvatate?

Samo ću se osvrnuti na moju introvertnost, iako me je život učio da se otvorim prema okuženju, uspela sam da to dominantno stanje ličnosti iskoristim za pisanje a da zapravo ostavljam utisak izuzetno ekstrovertne osobe. Da, to može. Oduvek sam plakala „u sebi”, tako je to moja mama definisala – „bez glasa i jecaja a suze samo liju”. Ne znam zašto je to tako, ali dan-danas nisam uspela to da promenim. Moja tuga je moja stvar i iako znam da je lakše podeliti, ma šta to bilo, uporno čuvam moje stanje duha brižno za sebe. Pošto sam skoro 12 godina trenirala folklor i imala brojne javne nastupe oslobodila sam se treme i te vrste zatvorenosti, kao PR brojna gostovanja u medijima su takođe bila lekovita na putu ka ekstrovertnosti, a između ispiti na fakultetu gde pred punim amfiteatrom odgovarate na tri i više pitanja, danas brojni sastanci, tribne, paneli, predavanja, tv gostovanja…. sve to je doprinelo da ne držim u sebi veselu prirodu, svoje talente, umetničku dušu, iskrenost, ludost, elokventnost, mističnost… sve isplivava i nije me strah. Naprotiv, volim taj deo moje ličnosti.

Odavno kao tvrdoglava Mala Sirena krčim put nesigurnim koracima ne dozvoljavajući morskoj veštici da me drži u senci svoje zlobe. Obožavam metaforu pošto sa malo reči toliko toga može da se (po)kaže.

Svašta sam nabacala, al’ tako mi došlo…

Škrta na rečima, a velikodušna na emocijama,

grli vas,

Milica A.

 


 

Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.


Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




KLEOS

Meni su rekli da vi postojite

Nož Marine R.

Umetnost putovanja II

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .