MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Uskoro će početi da padaju jesenje obilne kiše, biće i jakog vetra, ali i niskih temperatura. Više nećemo moći da provodimo puno vremena napolju i baš zato sam odlučila da organizujem još jedno druženje u dvorištu pre nego što nas vreme natera da se zatvorimo u svoje domove.
Noć je, sedimo u dvorištu, pijemo pitko belo vino, sa gramofona u kući jedva da dopiru zvuci šlagera, na malom stolu je zapaljena spirala protiv komaraca koja ih uspešno tera dalje od nas.
Nas pet sedimo, ali je tu i jedna prazna stolica namenjana drugarici koja nije došla. Mislile smo da kasni, a kada smo je pozvale počela je da se izvinjava i rekla je da je zaboravila da smo za večeras dogovorile druženje uz priču i vino.
Sada je isuviše kasno da dođe, a dok stigne mi ćemo se možda već i razići, a i upravo ide ka bioskopu sa dečkom da bi gledali neki romantični film koji je nedavno izašao.
Rekla sam da nema veze, nije ništa važno, videćemo se neki drugi put. I stvarno nema veze, ne ljutim se, ali ostale devojke misle da je baš ružno što nas je mladalačkim rečnikom rečeno – ispalila. Ja odbijam da poverujem da je između dečka i prijatelja, odabrala dečka. Verujem da je stvarno zaboravila, da je stvarno permutovala dane i datume.
Veče se nastavlja, a opravdanje za izostanak sa druženja devojke kojoj je bila namenjena preostala prazna stolica dalo nam je odličan šlagvort za razgovor o momcima.
Dugo smo pričale i došle smo do zaključka da ćemo u godinama koje su pred nama vrlo verovatno naći dečka, mi koje ga nemamo, i da će onda verovatno naši prijatelji trpeti u smislu da ćemo im manje pažnje posvećivati i manje vremena ćemo provoditi sa prijateljima, jer ćemo želeti potpuno da se prepustimo ljubavi i traganju za pravim čovekom sa kojim ćemo sutra stvarati porodicu.
Kada smo već pomenule gospodina Pravog, morale smo da prodiskutujemo i činjenicu da je sve teže naći ne Pravog, već normalnog muškarca. I tako je priča otišla u skroz drugom smeru – pričale smo o tome kakve sve pogrešne muškarce smo upoznale i od muke smo se tome smejale.
Da se razumemo, nismo mi neke savršene devojke sa previsokim standardima, ali je činjenica da imamo kriterijume i da nismo lake devojke, nismo devojke koje gledaju muškarce kao novčane objekte – šta voze, šta rade, gde žive, koliko para imaju…? Mi, jednostavno i neskromno ću reći, nismo onakve kakvih je danas najviše. Sve je zakon ponude i potražnje. Muškarcima se nude lake, plitke i priglupe izveštačene devojke čija garderoba više otkriva nego što pokriva i samim tim je to ono što privlači muškarce slične tim devojkama.
Malo je muškaraca, a malo i devojaka, koji cene neke druge važnije stvari od fizičkog izgleda i finansija.
Bilo kako bilo, mi verujemo da ćemo naći muškarca koji je sličan nama i koji zadovoljava naše ne tako visoko postavljene kriterijume.
Noć polako odmiče, spirala skoro da je potpuno izgorela, gramofonska žica skoro da je došla do kraja ploče, obasjava nas mesečina, prazne su nam čaše, ali i flaše, a samim tim je i razgovor sporiji, otvoreniji, iskreniji, emotivniji.
Drugarice mi kažu da ću ja biti odlična majka, a to vide kroz moj odnos sa decom, ali i kroz moj odnos sa njima. Ja uvek brinem za njih i za druge meni drage ljude. Ja uvek imam potrebu da im nešto skuvam, da im postavim, da budu site, da im dam džemper ili jorgan da im ne bi bilo hladno. Moju ljubav i brigu prepoznaju ne samo u rečima već i u ponašanju.
Pričale smo malo i o samoći i o tome plašimo li se da ćemo ostati same. I iako smo sve mi feministkinje i verujemo da gotovo sve možemo same ne bismo volele da ostanemo same.
Ja se samoće ne plašim, možda je i rano da mislim o samoći i starosti, jer mi je tek nešto više od 20 leta. Ja volim samoću, u njoj vidim slobodu, ali isto tako bih volela i želim da budem majka jednog dana. Želim da imam dete, zapravo više njih. Želim muža, decu, veliku porodicu. Želim decu ne da bi imao ko da mi pruži čašu vode u starosti, već zato što ja imam puno ljubavi koju bih volela da pružim deci. Samoće se ne plašim, plašim se samo da tu ljubav koju želim da pružim deci neću imati kome da pružim.
Ipak rano je za pravljenje tih planova i stvaranje tih strahova. A i previše je kasno za te teške priče, a previše smo i pripite i emotivne da bismo o svemu tome pričale. Vreme je da se raziđemo, da ugasimo gramofon, da ponesemo čaše u kuću i da sve stolice budu prazne do nekog novog druženja i do nekih novih noćnih priča.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar