MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Foto: privatna arhiva
Ponekad se zapitam kako drugim ljudima izgledaju njihovi dani, kako im izgleda dan kada su slobodni, kako to slobodno vreme provode, da li i oni subotom idu na pijacu, u nabavku i da li tog dana srede celu kuću kako bi u nedelju odmarali i bili sa svojim najbližim ljudima…
Jedno je sigurno, ova nedelja je svima nama bila gotovo ista!
Neko je otišao na liturgiju u crkvu, neko u zakasnelu nabavku, neko je prošetao psa ili dete u obližnjem parku, neko je otišao do kladionice da uplati tikete, neko je uživao u kafi u dvorištu, a neko je stavio piće da se hladi.
Nakon doručka svima je dan tekao isto, svako od nas je sedeo ispred televizora i pratio sport. Prvo smo ispratili finale svetskog prvenstva u veslanju koje se održalo u Beogradu, na Adi Ciganliji. Navijali smo za naše veslače i prva radost tog dana je bila Jovana Arsić koja je na ovom prvenstvu osvojila vizu za odlazak na Olimpijske igre u Pariz sledeće godine.
Posle ručka smo prepunih stomaka seli ponovo ispred televizora kako bismo navijali za našu košarkašku reprezentaciju koja je u finalu svetskog kupa u Manili igrala protiv reprezentacije Nemačke.
Navijali smo, a oni su se do poslednje sekunde borili da osvoje zlatno odličje. Borili su se zbog Boriše Simanića koji je za našu reprezentaciju dao sve – dao je srce na terenu i svoj bubreg. Borili su se da bi nam pokazali i dokazali da nije trebalo da sumnjamo u ovaj mladi tim bez zvučnih imena. Borili su se zbog ljubavi koju imaju za narod i zemlju čiji im je grb na dresu. Borili su se, ali nisu uspeli. Sada nije ni važan izbor sudija i njihove odluke koje su nas najviše oštetile. Nije ni važno to što su Nemci igrali prljavo. Bilo bi glupo da sada krivimo sudije i druge igrače. Bilo je šta je bilo, neka neki stručniji ljudi od nas običnih smrtnika polemišu o tome, a na nama je da nikada više ne sumnjamo u svoj tim i u njihove sposobnosti. Kod nas je ostala velika žal za tim zlatom, ali smo srećni, jer su ti momci obezbedili vizu za Olimpijske igre sledeće godine u Parizu.
Nakon strastvenog navijanja za košarkaše, usledilo je navijanje za odbojkaše koji su igrali osminu finala na prvenstvu Evrope. Ova utakmica je protekla bez mnogo stresa, jer su naši odbojkaši, nama gledaocima čini se, vrlo lako savladali protivnike.
Posle odbojke usledio je fudbal. Naša reprezentacija koja nas je par dana uoči nedelje razočarala porazom, sada nas je obradovala pobedom protiv Litvanije u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo.
Noć je odavno došla, a mi smo gotovo ceo dan proveli ispred televizora. Posle fudbalske utakmice usledio je tenis – finale US Open-a. Finale u Americi igrali su naš Nole i Medvedev. U Americi – Srbin i Rus. Ne zna se koga od njih dvojice više mrze Amerikanci, ali mislim da mržnja malo više naginje ka Novaku. No, to nije važno. Ova dva tenisera su za američku publiku napravili pravi spektakl, a na tribinama su se našle brojne poznate ličnosti. Bilo je napeto, prvi set je Novak brzo završio u svoju korist, ali je drugi set trajao jako dugo, bilo je napeto i neizvesno, a onda je treći set bio pravi užitak za gledanje. Novak je pobedio. Osvojio je svoju 24 grend slem titulu.
U Srbiji je već počeo novi dan i posle nedelje prepune sporta ponedeljak stvarno nije mogao bolje da počne.
Na društvenim mrežama mogla se videti samo podrška za sve naše sportiste i želja da ih dočekamo onako kako dolikuje.
Doček je organizovan!
U utorak su se na balkonu pojavili zlatni basketaši, košarkaši i prvi reket sveta.
Bilo je puno ljudi, bilo je puno suza, osmeha, ljubavi i zagrljaja. Na balkonu plakao je Nole, a plakali su i košarkaši nakon poraza u finalu. Plakala je i publika – i u nedelju, ali i u utorak. I to je sasvim u redu. “Suze su OK” što bi rekla Mirjana Bobić Mojsilović. Ispoljavanje emocija je sasvim normalna stvar. Sledeći put kada budete rekli svome detetu da “dečaci ne plaču” setite se suza u Manili i suza na balkonu u Beogradu. Ipak, plaču i dečaci! Pokazaju emocije, izražavaju tugu, sreću, ponos. Ispoljavaju emocije kao i svi obični ljudi.
Nakon emotivnih govora, zagrljaja i suza usledilo je đuskanje na balkonu. Sam događaj je započet himnom Srbije, a izlazak svih sportista propratila je grupa Beogradski sindikat, a na samom kraju događaja uz reči “Slava Bogu” i “Živela Srbija” od strane naših sportista usledila je i pesma “Veseli se srpski rode” u kojoj se veličaju naši preci, Kosovo i srpski narod.
Ovu pesmu su zli jezici jedva dočekali i danima nakon dočeka sportista govorili su kako će nas to koštati života, tvrdeći da je doček zlatnih košarkaša 1995. godine na kom su pevali “Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče; nek se peče i okreće, koga j**e nije im’o sreće” razlog zbog kog je Hrvatska započela akciju Oluja.
Ja zaista ne mogu da verujem da je neko u ovom dočeku sada video nešto ružno i loše. Ja ne mogu da poverujem ni u to da je pesma sa balkona 1995. godine bila okidač za započinjanje etničkog čišćenja. Ja zaista ne mogu da verujem da je neko toliko zao da pravi takve scenarije i da u svemu ovome vidi takvo zlo
Ne mogu da shvatim da nekome smeta slavljenje i veličanje sportista, predaka, naroda, zemlje i vere.
Ja zaista nemam ništa protiv parade ponosa, niti protiv litija za spas Srbije koje je organizovao Boško Obradović za “sve hrišćane, porodične ljude i patriote”, nemam ništa protiv manifestacije “Beogradski dani porodice”. Nemam ništa protiv bilo koje manifestacije, niti protiv bilo kakvog spontanog ili organizovanog okupljanja građana bilo kojim povodom i zato ne mogu da razumem da neko ima nešto protiv dočeka sportista i izbora pesama na tom istom dočeku.
Ovaj doček naših sportista je za mene ništa drugo osim jedno veliko uverenje da mi i dalje znamo da budemo zahvalni i okrenuti pravim vrednostima. Uz dužno poštovanje prema svim tim manifestacijama, litijama i paradama, ovaj doček je meni najveći pokazatelj pravih i zdravih vrednosti, a evo i zašto.
Dakle, na balkonu smo dočekali sportiste koji su osvojili medalje i doneli radost čitavoj naciji. Iz priča svih tih sportista mogli smo da čujemo da je njihov put do uspeha bio vrlo trnovit. Mogli smo da čujemo koliko su truda, rada i energije uložili da bi bili to što jesu. Mogli smo da čujemo da im je u svemu tome pomogla porodica koja im je bila podrška. Mogli smo da čujemo da su se okretali Bogu i u nedaćama i u slavljima. Mogli smo mnogo puta da čujemo i da vidimo kako grle svoje porodice, svoje roditelje, partnere, svoju decu, mogli smo mnogo puta da čujemo i da vidimo kako se krste, kako se mole i kako ljube krst oko vrata. Mogli smo da čujemo i vidimo kako se voli svoj narod i svoja zemlja i kako se za istu bori.
Sve smo to mogli da čujemo i vidimo i da se u to uverimo i sami. Mogli smo sve to da prenesemo na našu decu. Možemo i dalje. I moramo to da uradimo! Moramo da im usadimo zdrave navike – da se bave sportom zbog fizičke aktivnosti i zbog svog zdravlja, a ne zbog medalja i nagrada. Moramo da ih približimo veri i da ih naučimo da vole i poštuju porodicu. Moramo da ih naučimo da poštuju tuđe i drugačije. Moramo da ih naučimo da budu patriote, da vole svoju zemlju, da obiđu svoju zemlju, ali i da putuju svetom. Moramo da ih naučimo da pomažu drugima kao što to Novak Đoković radi kroz svoju fondaciju – gradi i otvara vrtiće, dovodi svetske stručnjake u našu zemlju i region kako bi edukuvao i zaposlene za rad sa decom, ali i roditelje. Moramo da ih naučimo da pomažu drugima kao što dvojica košarkaša odlaze u narodne kuhinje u služe hranu korisnicima narodnih kuhinja. Moramo da ih naučimo da pomažu drugima kao što je Aleksa Avramović to učinio donevši loptu sa takmičenja koju su potpisali igrači naše reprezentacije kako bi je prodao na licitaciji i donirao novac deci sa Kosova i Metohije. Moramo da naučimo decu da sutra budu dobri ljudi puni razumevanja, poštovanja i ljubavi za sve druge.
Ovaj doček je bio ne samo izražavanje zahvalnosti i divljenja našim sportistima, već i lekcija o emocijama, poštovanju, ljubavi i pravim vrednostima.
Za kraj – sportisti, hvala vam! I za sportske uspehe, i za medalje i nagrade, ali najveće hvala za ove važne životne lekcije!
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar