MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Prvi septembar. Početak nove školske godine. Neizostavna su podsećanja na tragičan završetak prethodne, na užas kakav naš narod ne pamti. Nije da nismo doživljavali strahote, ali su nam ih uglavnom činili drugi. Nažalost, doživeli smo i masovno ubistvo u osnovnoj školi koje je počinio jedan od njenih učenika, bez milosti rešetajući svoje drugare.
Da zlo bude veće, već sutradan je obesni (kako kažu oni koji su ga poznavali pre pucnjave) mladić iz Šumadije rafalima iz automatske puške pokušao da povrati, valjda, poljuljani ugled u društvu, u svom selu kraj Mladenovca i još jednom, kraj mog Smedereva.
A sinoć je, ovoga puta u samom centru Smedereva, stanodavac pokušao da uzme pravdu u svoje ruke, zbog neplaćanja stanarine, pa je sa popriličnom količinom eksploziva došao pred svoj stan i digao u vazduh sebe i dobar deo zgrade, ranivši dvoje stanara sa kojima je bio u sporu, izgleda višegodišnjem.
Da li je u ova tri potpuno odvojena slučaja bilo mogućnosti da se tragedija spreči, da li je neki deo sistema bezbednosti negde zakazao i sve druge bitne činjenice utvrdiće, verujem, policija, pravosudni organi i stručni analitičari. Ja bih na ovom mestu, kao zabrinuti građanin ove zemlje, želeo da apelujem na nadležne da razmotre mogućnost da dobrovoljna predaja ilegalnog (i legalnog, ako vlasnici više nemaju želju za posedovanjem) oružja bude stalno moguća, a ne povremena (i obično posledična mera nakon neke katastrofe).
Po završetku letošnje kampanje, kada su javno saopštene cifre, procenio sam da je to samo mali deo količine ubojnih sredstava koja se nalaze u rukama naših ljudi širom zemlje. Navuklo se tokom ratova devedestih na desetine hiljada ko zna kakvih cevi i ko zna koliko municije, bombi i eksploziva. Policija, objektivno, ne može sve to da pronađe i oduzme te smatram da bi stalno otvorena vrata za predaju takvih stvari bez ikakvih zakonskih posledica mogla da bude od pomoći u smanjenju rizika po stanovništvo. Koliko god efekta bilo od toga, bolje je nego da nema nikakvog.
Nažalost, ugroženost građanstva ne potiče samo od oružja. Ono je tek sredstvo izvršenja. Prava opasnost je u glavama i slabim nervima planera, odnosno izvršilaca. Jer, svaka eksplozija i pucanj, kao i svaki ubod nožem, udarac palicom ili bilo koji drugi napad na tuđ život nastaje najpre u mislima napadača. Telo potom sledi um. Osnovni problem je, dakle, ličnost, a ne arsenal. Tu se ova priča ukršta sa nekim drugim mojim tekstovima, onim u kojima sam pisao o egoističnosti i umišljenosti savremenog čoveka, njegovoj nemogućnosti da sagleda problem i uhavti se sa njim u koštac bez prevelike drame. Da prihvati poraz kada do njega dođe. Da nauči lekciju i nastavi dalje.
Previše smo svi veliki i bitni. Zaboravljamo da smo sićušni pred Bogom. Ili prirodom, kako već ko hoće. Dajemo sebi na značaju mnogo više nego što bismo smeli.Tu leži koren problema. Koren koji se razvija najpre iz porodice, a zatim iz mnogih tekovina savremenog sveta. Korak po korak, sve smo dalje jedni od drugih, ali i od sebe samih. Svoju lažnu veličinu branimo svim sredstvima, ne prezajući da povređujemo druge. Ne vidim izlaz iz ovakve situacije. Klizimo nizbrdo sve brže i dalje. Dokle? Dok društvo ne eksplodira i uništi samo sebe?
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar