MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Sutra je prvi septembar. Već. I ove godine leto je proletelo, ne samo meni, već i drugim ljudima. Opšti utisak je da ga nije ni bilo zbog stalnih oluja i velikih temperaturnih odskoka i padova. No, bilo kako bilo, letu je, može se reći, kraj.
Septembar je tu, a sa njim je tu i povratak u školske klupe, ali s utu i nove obaveze i rutine kojima se vraćamo. Doduše, neki će pre povratka svojim rutinama i obavezama iskoristiti lepo vreme u septembru da odu na more, studenti će se tek u oktobru vratiti svojim uobičajenim rutinama, a tokom septembra će nastavititi da uče za ispite kao što su tokom celog leta.
Ovih dana se na internetu dosta polemiše o tome da li deca treba da krenu u petak u školu, da li su spremna i sama deca, ali i roditelji, psiholozi daju savete kako da se pripreme deca, ali i kako roditelji da prevaziđu strah prouzrokovan masakrom u OOŠ “Vladislav Ribnikar”.
Taj masakr nas još boli, još strahujemo za našu decu i za naše društvo zbog tog masakra. Ja sve više razumem one ljude koji ne žele da imaju decu, jer ne žele da podižu decu u ovakvom društvu, ne žele decu na ovakvom svetu. Ne žele decu, jer smo zatrovano i loše društvo, sa zatrovanom zemljom, vodom, hranom, psihom.
Ne mogu ni da zamislim kako će se roditelji nastradale dece osećati u petak, ne mogu ni da zamislim kako će se osećati znajući da njihova deca ovog prvog septembra neće krenuti u novu školsku godinu. Ne mogu ni da zamislim kako će se osećati drugi roditelji koji će poslati svoju decu u školu znajući da škola više nije najbezbednije mesto. Ne mogu ni da zamislim kako bih se ja kao roditelj osećala i kako bih se borila sa strahovima i brigama zbog slanja deteta u školu, u instituciju koja mu je preko potrebna zbog socijalizacije i obrazovanja, ali mu ta institucija ne omogućava bezbednost i sigurnost.
Ne znam kako bih se osećala povodom svega toga, ali znam da će neki roditelji biti tužni, neki drugi uplašeni, a isto tako će neka deca biti tužna, jer je raspust gotov, neka druga deca će biti uplašena, zbog neznanja šta ih u školi čeka, jer sada prvi put kreću u školu, neka druga deca će sutra biti srećna, jer će konačno videti svoje drugare, neka deca će doneti leksikone da im se u njih upišu drugari.
Ja sam kao mala puno volela leksikone, da sada treba da se upišem u neki leksikon sigurna sam da ne bih znala da napišem kratke i proste odgovore kao kad sam bila mala.
Recimo da sada treba da popunim leksikon osim ličnih podataka koji bi bili jasni, moji odgovori bi bili poprilično složeni, opširni i nejasni.
Na pitanje “šta radiš u slobodno vreme?” rekla bih da u ono malo slobodnog vremena što ga imam trenutno, uglavnom sedim i razmišljam. Nepotrebno se opterećujem i puštam da neracionalni deo mene pojačava stres, anksioznost i napade panike.
Na pitanje “šta želiš da budeš kad porasteš?” rekla bih da želim da budem srećna, uspešna i voljena. A zapravo to nije odgovor na ovo pitanje, odgovor bi bio da želim da budem novinarka, možda čak i urednica.
Na pitanje jesam li zaljubljena rekla bih da nisam, jer odbijam da priznam da jesam.
Za omiljenu pesmu rekla bih da je to ona koja me ostavi bez teksta, ona čije reči osećam u kostima, ona zbog koje mi zatreperi duša, ona koja me natera da osećam i da se zamislim, a što sam starija, njih je sve više.
Za destinaciju iz snova rekla bih da ih je puno, postoji mnogo mesta koje želim da posetim, ali svakako da je destinacija iz snova mesto gde nema briga, stresa i loših vesti.
Na pitanje “šta bi volela da promeniš na sebi?” rekla bih da bih volela da se manje stresiram i da više uživam, da prestanem da se plašim i da strahujem, da se bolje zauzimam za sebe i da sebe više volim.
Na pitanje koji mi je najveći strah rekla bih da sam se već suočila sa njime, a to je majčina smrt.
Na pitanje “jesam li srećna?” rekla bih da se trudim da budem.
A na poslednje pitanje koje je uvek “šta misliš o vlasniku leksikona?”, a uzmimo primer da sam ja i vlasnik leksikona rekla bih vlasnik leksikona mora da nauči da ceni i poštuje sebe, da prihvati šta ne može da promeni, da treba malo da se opusti i dozvoli sebi da uživa.
Tako bih ja danas popunila leksikon, a verujem da će sutra preciznije odgovore na pitanja u leksikonu napisati drugari jedni drugima na velikom odmoru u školskom dvorištu.
Deci neka je srećan povratak u školske klupe, roditeljima želim da se njihovi strahovi i brige smanje, a to će biti moguće tek onda kada institucije urade sve da škola ponovo postane bezbedno i sigurno mesto za bezbrižno učenje, druženje i odrastanje.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar