MediaSfera
Пише: Гордана Јочић
Фото: Анђела Грозданић, приватна архива Данијела Марковић
– Нема једноставних рецепата за компликованог човека загледаног да преживи дан. Данас, говорити о вечности младим људима који мисле да могу на телефонима да је дотакну, мисле да учествују у њој јасним сазнањем и техничким свезнањем да ће је омогућити великим бројем додира машина, није ни популарно ни једноставно, али је неопходно. Вапи, мишљења сам, сваки прст који понови сто пута једну апликацију, у тај простор населити речи смисла које изговарате својом вером, сумњом, страдањем, страхом, сведочењем, радошћу, смислом, стварањем и волети их, волети и волети, каже теолог и религиолог Данијела Марковић.
Својом појавом и радом руши стереотипе о „попадијама“. Активна је на друштвеним мрежама на којима свакодневно говори о важним питањима цркве, вере…
Данијела је председник Управног одбора Института за студије културе и хришћанства у Београду. У Институту који је прославио јубилеј десет година рада и постојања, ради на пројектима из области свремене културе, религиологије и теологије. Организаторка је и учесница многих домаћих и међународних конференција, изложби, трибина и научних скупова.
Колумнисткиња је Refresh Your Life портала и ко-уредница књиге Савремена читања Великог Инквизитора и Савремена читања Апокалипсе, као и више зборника радова.
Радила је у настави и извођењу катихетског програма у основним и средњим школама, аутор семинара о инклузивном образовању и верској настави за децу са посебним потребама. Организатор радионица за катихете у Образовном центру Ecclesia Viminaciensis, у Пожарецу „Верски мотивисан активизам у регионалним мировним процесима“, у сарадњи са Центром за истраживање религије, политике и друштва.
Области даљег истраживања се тичу теме идентитета и дијалога култура. И на том пољу значајно је поменути њен научни рад „Национални идентитет и интеpкултурни дијалог“ који је написала завршавајући занимљив студијски програм на студијама при Универзитету у Београду: Религија у друштву, култури и европским интеграцијам.
Са сарадницима у Институту за студије културе и хришћанства коаутор је свих пројеката који се успешно већ десет година реализују. Учесник је и многих јавних дебата на тему Еко – теологије и њен рад на том пољу је препознатљив и особен.
Занимљивом филозофском беседом на Светосавској академији у Холандији а на тему „Поновити значи ићи ПО НОВО – посвећење и или просвећење“ скренула је пажњу својим приступом и погледом на историју кроз савременост.
Одрастање у Рашки, у окружењу историје и светиња памтите по…?
Д.М: Хвала вам што баш са ове полазне тачке започињемо разговор.
Повратак месту од којег никада нисам ни отишла. Много пута поменута Рашка, као и моје село Градац, и у данима детињства сам препознавала као посебност, а касније сам разумела да је благослов и дар одрастати са различитим људима у околини Рашке, различитим културама које су биле, и по мени остале, исте у врлинама и поштовању другог Човека.
Говорило се о Богу лако, у неким временима тише, али шапутање светиња које су непоколебљиво стајале било је гласније од сваке химне која би била искључива.
Рашка и околина, па преко мог Градца, географијом подсећа на Рајски врт. Подсећа и историјом на стања после Рајског врта. Вредни људи обрађују земљу, певају у слабостима и тешким пословима, кухиња не подсећа на посластице овог времена, једноставна је и раскошна у количини увек прецизно одмереној, била она постављена на ливади, пољу или трпези.
Рашка је град у коме се ниједно дете није играло само. Сада је то важно подвући. Памтим детињство пуно деце, неусамљености и препуне куће у којој је поред породице увек још неко живео, и он би нам постајао породица. Мислила сам о Рашки као о универзитетском граду, јер су сви долазили на школовање баш ту, баш иза наших отворених врата.
Стрме улице савладате ролшуама које сте сами научили да возите уз штрик на тераси, јер нема полигона. Изађете и знате. Гледате, који лакат огребете, али без успињаче морате већ назад, на врх. Силазак низ планинске улице је учење, поновни успон је живот. То савладате и када кренете у светиње које су увек на врху.
Не препознате светиње као такве када поред њих одрастате, играте дечије игрице. Касније, при другим изборима, погрешним или правим, или просто изборима разумете да док сам се играла одрастало је све око мене на начин који ми је помогао да будем правих леђа, немирног погледа пуног очекивања. Сада знам и од кога.
Рашка је место у коме одрастају осећања. Рашка је место које вам не дозвољава да буде само сећање. То је радост и питање како се говори ВИ, ВАС – ВАСПИТАЊЕ.
Рашка је место у којем многима говорите Ви, јер носе мноштво талената.
Шта вас је привукло архитектури?
Д.М: Дворишта из којих сам гледала распричане терасе на којима су још увек живели људи, пили поподневне кафе, делили пуне тањире и ако је деловала такозвана социјалистичка архитектура као спаваоница за људе доведене одасвуда у град, ипак, била је за мене инспиративна као и средњовековна, са којом сам се такође у комшилуку сретала и играла са вековима у својим маштаријама.
Касније, прва која је култивисала и уобличила ту љубав је моја сестра, која је и постала архитекта, радила на значајним пројектима у Србији и Русији, и која ме упутила у ‘архитектуру сањарења’, како би рекла Милена Павловић Барили.
Како су и та сањарења морала да имају фасаду, можда и више зид који сам обавила око реализација својих дечијих пројеката, терасама се није ни дозвољавало да постоје од различитих страхова. Сада ми се чини да су то страхови од успеха, односно – неизвесности шта ће се десити ако се снови остваре. Данас исповедам да је стварност непредвидљивија и занимљивија од сваке маште. Маштина остварена машта су наши животи.
Данас, ту и такву љубав преточила сам у пројекте који обједињују теолошко трагање и знање са средњошколским опредељењем и љубављу према архитектури. У средњој Архитектонској школи у Београду, матурски рад је био са темом Перспективе. Касније сам схватила да је то теолошка перспектива и у начину Ко и Одакле гледа и ствара. Одакле стваралаштво бива дато, по коме носимо тај дар и жељу да стално стварамо. Од кога клица долази, која жели да претраје векове, баш као и архитектура са којом сам се у раном детињству играла и дивила када сам одрасла. Јер, децу је тешко задивити, сложићете се.
Архитектура и теолошке, религијске идеје у њој разиграле су моје интересовање и према другим и другачијим традицијама и заједно били широк пут који ме усмерио на улазак у Цркву и живот Цркве.
… шта теологији?
Д.М: Теологија је дошла као ход па тим архитектонским здањима и животним интересовањима. Из знатижеље најпре о чему то говоре на трибинама на Машинском факултету у Београду, људи који су говорили језиком који сам овлаш разумела, а некако, све је склапао у један мозаик. И мозаик сам заволела касније као технику и уметнички израз. Био ми је многоподељен. Волела сам једноставност, графике рецимо, или све оно што је била супротност мојој компликованој реалности. Теологија ме научила мозаичној једноставности, перспективи – да нешто из неке друге тачке изгледа као целина доступна дубини већој од ока.
Ако бих грубо поделила, архитектура је била мој увид у стварност, а теологија ВИД. Гледање које још увек трага за последњом тачком или првом из које све долази.
Били сте вероучитељица. Улога веронауке у време лишено духовних вредности?
Д.М: Мишљења сам и браним животом ту тезу да ниједно време није без духовних вредности. Појединци, праксе, науке, институције, организације, формације да, али време никада није препуштено појединцу, већ заједници. Заједници Бога и Човека.
Владика Данило је говорио: „Ако нисте духовни, ви макар духовити будите”. Уверила сам се, трагајући и спремајући излагања за конференције на којима сам учествовала, да је хумор објашњавао, и у најтежим условима, смисао човековог живота. Духовитост је и кратак одмор од Духа, Духовности, а и тежак рад на себи.
О духовитости говорим јер сте ме питали за вероучитељство. Тако некако свима нам се и чинило да је, као кратка шала, враћено у школе. Контекст политички и сваки други није био шала. Уверили смо се какве је резултате дала предратна веронаука – мислим на Други светски рат – и колико људи је брзо заборавило Бога и поново разапињало сваког човека у коме су га препознавали, или ко би их подсећао и на мали одмор духовне школе.
Враћање верске наставе у школе је био и остао велики задатак и велика тема са сталним упитником на крају. Зашто упитником? Зато што програм нисмо ни могли да формирамо само са узвичницима или тачкама.
Ушла сам у разред деце од седам година. Рекли су им да предајем веронауку и деца су устала и прекрстила се. Сваки пут када би ме ти малишани срели на одмору, у граду, било где, крстили су се. Питала сам владику Игнатија, епископа пожаревачко-браничевског који ми је поверио службу катихете, а коме смо духовито испричали како се деца крсте када ме виде, после смеха присутних, рекао је оно што учим и данас – да је то добро и да је то циљ и тема наше катихезе. Да један човек у очима другог јесте цела Црква и да у другом, сваком другом човеку видимо Бога. Од духовитости до духовности. Такав је и рад са децом био. Духовитост сам учила од њих, а још чешће и духовност. Данас убирам плодове тих часова, јер су сва та деца постала озбиљни лекари, инжењери, фармацеути, пекари, полицајци, свештеници, мајке, очеви… дакле оно што називам Заједницом, они су, и припадају јој. То је моја оцена садашњости. Не може ниједан напредак излечити време ни од бола ни од смрти.
То је улога верске наставе како сам ја разумела тада и како разумем сада. Да не обмањује, затамњује и удаљава слику света и поретка. Перспективу праву да и усмери на стрпљење, а упути у идеал љубави. Колико год били удаљени у резултатима од поменутог идеала, ипак путујемо. Једном ћемо ударити у руго лице од близине, изненадиће нас време које је и прошло и дошло, али не као у познатом филму где јунак долази до краја сценографије и жели напокон да је напусти.
Богу свет није сцена и нема сценографију. Колико год пута поновљено, није избледело да је Богу свет Љубав.
Ово ће изазвати лавину питања као и у разговорима, одакле онда у свету смрт, зло, туга, болест. Долазе са истог места одакле и наша сумња у све и сваког. Из наших сопствених Палата правди.
Како бисте својим ученицима објаснили речи: „Ми не чекамо боље време, ми чекамо Христа”?
Д.М: Одвела бих их на Литургију. Опет ће звучати да ништа ново, па ни посебно нисам рекла. Да сто пута поновљена реч постаје истина. Али истина није у пуком понављању. Као ни Литургија није служба који се понавља, већ је свака – нови догађај. Зато бих свакоме у свако време, доба, невреме објаснила Литургијом речи о чекању било кога и чега.
Још за њих важније, говорила бих и о времену између Литургија, недеља, празника. Задатак сваког мислећег човека је да дискутује, тумачи и даје одговоре или поставља питања о тим данима између Литургије. Којим знањем их употпунити, каквим стварањем, на које и какве односе их упутити, како и чиме да читају реалност – која чека друга који касни, оцену да поправи, родитеља да купи патике, одведе на море, промени стан и сличне велике дневне проблеме.
Ми чекамо да време стане, односно да другом мером буде премерено, али рађамо се, живимо, умиремо. Гладни смо. Нема једноставних рецепата за компликованог човека загледаног да преживи дан. Данас, говорити о вечности младим људима који мисле да могу на телефонима да је дотакну, мисле да учествују у њој јасним сазнањем и техничким свезнањем да ће је омогућити великим бројем додира машина, није ни популарно ни једноставно, али је неопходно. Вапи, мишљења сам, сваки прст који понови сто пута једну апликацију, у тај простор населити речи смисла које изговарате својом вером, сумњом, страдањем, страхом, сведочењем, радошћу, смислом, стварањем и волети их, волети и волети.
Председник сте Управног одбора Института за студије хришћанства и културе и веома сте активни у реализацији свих пројеката. Када је основан Институт и са којим циљем?
Д.М: Институт за студије културе и хришћанства је прославио 2022. године – десет година постојања и рада. Највише сам поносна на окупљене људе у њему, озбиљне научнике, истраживаче, уметнике, новинаре, правнике. Велику захвалност дугујем свим тим људима појединачно. На мој живот и активности велики утицај има њихов ентузијазам, жеља за чувањем академских вредности, усавршавање и напредовање у истраживањима.
Поверење које су ми указали јесте извор мог активизма и тежње да рад Института унапредимо и проширимо на многе области које до сада нисмо успели да реализујемо.
Примарни циљеви Института су промоција дијалога између различитих аспеката савремене културе и хришћанства, кроз разноврсне едукативне програме и пројекте у домену културе, да промовише вредности дијалога, толеранције, критичког мишљења, интеркултурног, интеррелигијског, као и нове увиде који су базирани на слободном истраживању и независном мишљењу.
За десет година рада реализовали смо велики број научних – међународних конференција, скупова, трибина, радионица, изложби, симпосиона и остварили сарадњу са значајним институцијама у Србији и иностранству.
Посебно бих истакла издавачку делатност Института, који за партнере на том пољу има озбиљне издавачке куће које учествују на реализацији и дистрибуцији издања.
Прилика ми је да поменем и успешну дугогодишњу сарадњу са Домом омладине Београда по чијој адреси нас често препознају, као и наше активности и актуелни циклус трибина „Теологија и архитектура” који ће трајати до краја 2023. године.
Сви наши програми и пројекти се обраћају научној и академској јавности као и широкој публици, и та специфичност, и спој чини наше програме веома посећеним, успешним и посебно занимљивим у делу предвиђеном за дискусију.
Које активности и пројекте Института бисте издвојили као најзначајније?
Д.М: Издвојила бих међународну конференцију коју смо реализовали у Београду, у мају 2018. године на тему „Православље и фундаментализам” (Orthodoxy and Fundamentalism). Скуп је организовао Међународни конзорцијум православних теолошких факултета и института.
Конференције Савремена читања Великог Инквизитора, одржане у новембру 2019. године и Савремена читања Откривења Јовановог (Апокалипсе), одржане у септембру 2021. године, а које су имале за циљ да учесници поновно промишљају о овим делима и о значају текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. Истакла бих да су у раду конференције учествовали домаћи и страни значајни истраживачи.
Велику пажњу и бројну публику је привукла конференција коју смо у години јубилеја 2022. године организовали у сарадњи са Домом омладине Београда, под називом „Знање и слобода” на којој су учесници конференције промишљали питање односа човекове слободе и (са)знања, али и друга питања и теме које су у непосредној вези са централном темом конференције, из различитих дисциплинарних и методолошких перспектива.
Изложбе икона у Чикагу (Нова лица икона 2012) и Москви (Светлост иконе 2014) које су представиле како појединачне иконописце, тако и манастирске иконописачке радионице (Жича, Градац и Павлица) и које су постигле значајан међународни успех.
Изложбе фотографија Људи (у) Лица (2016), Око уметника (2017) и Опонашање времена – дело слика реч (2019) које су окупиле и представиле радове талентованих фотографа из Србије и биле посећене и пропраћене од стране посетиоца из целе Србије, реализоване су у сарадњи са Народном банком Србије.
Додала бих и изложбу „Свет у слици – Слика света“ коју је Институт са патнерима реализовао у марту 2023. године као резултат истоименог јавног позива уметницима чија дела настају у духу верског и културног наслеђа, односно религиозне уметничке сфере и идентитета традиционалних Цркава и верских заједница на територији Републике Србије. а која је предтављена у Народној библиотеци Србије.
Шта данас представља термин „хришћанска кулутура”? Ко су учесници културног живота у овом сегменту? Са којим предрасудама се суочавате?
Д.М: Представља, како сте прецизно и назвали, термин. Непрецизан и тешко разумљив. Хришћанство је ушло у свет као преображај света, укидање подела и било каквих друштвених предности – нема роба, нема слободњака, већ да буде и јесте по чину (свештеном) Мелхиседековом. Како се у Посланица каже – све у свему Христос.
Данас говоримо о хришћанској Европи, о хришћанским вредностима на начине који искључују постојање или замерају постојање свих оних који то нису. То није хришћанска култура, а уз хришћанско… било шта…, не треба да стоји некултура. Али није некултурно оно што није хришћанско. То је можда главна, дневна соба предрасуда, одговорна за многе проблеме свега што називамо културом.
Дакле, било какав сукоб није хришћанство и не може се назвати хришћанским. Услов свих услова служења Литургије је мир. Различитост као мотив за сукоб није ни култура, а камо ли хришћанство.
Друга, трећа и многобројна наша убеђења, судови названа су хришћанским јер претендују да буду свемоћна. Хришћанство је већ свеобухватно, свекултурно, свељудско у Богу.
Ако је свеобухватно, зашто га омеђујемо да припада држави, нацији, култури, удружењу, породици, компанији? Можемо ми припадати Христу. Да ли је то мало за идентификацију? Хришћанство је идентитет Бога као Свете Тројице, Љубав је њихова култура, а језик је створени свет.
Ко су били ваши узори, духовни учитељи?
Д.М: Још их тражим, а пронађене губим, и све то у истом ритму. Ритам је исти, али моје стрпљење, а и поменуто поверење се мења. Како узрастају моја интересовања, па тиме и незнања, тако се мењају и области и ауторитети.
Рецимо, узор у радости јесте отац Стаматис Склирис, чије стварање је школа сусрета Бога и Човека.
Владику Атанасија Јевтића ћу издвојити, јер све оне које бих овде набрајала као узоре мислим да су много научили од њега – супротстављајући му се или пратећи га, били свесни тога или не.
Узор у Очинској дугортпељивости да прочитано од светих Отаца и научено од њега и применим у животу је владика Игнатије, који ми је и указао поверење дајући ми службу катихете.
Ликови из књига, па тиме и писци од којих и данас учим.
Тамо где увек научим и у-зору устајем јесу манастир Жича и манастир Ћелија Пиперска у Пиперима и сви који чине те заједнице и заједничке молитвене зоре, професори су једноставности, а духовне раскоши.
Данас када је нема, разумем да је велику улогу на мом путу духовности имала мајка која је била професор математике, а да читав одговор не би био опраштање од свих којих нема, рећи ћу – узори су ми они које волим.
Данас се много говори о односу цркве према жени. Како ви видите улогу жене у православљу?
Д.М: На пуно скупова сам била позивана да говорим о тој теми. Људи када су у цркви јесу Црква. Жене у цркви су Црква. Црква има проблема колико има и људи у њој, али Цркве нема ако нема људи у њој. Данас свако друштво другачије разлаже реалност и моје је мишљење да жели да прелије своје устројење, нове увиде, научна достигнућа и слично, у све што одреди или подсети, личи на њега (друштво). Црква је део друштва, јер је чине људи које чине и друштво. Али нису слика и неприлика, или слика у огледалу или тимови у којима једни играју за један, други за други тим. Дакле, ни исти ни супротстављени. Можда бих направила паралелу са женом у Цркви. Иста је као и мушкарац, не иста, али и не супротстављена. Можемо полемисати о односу Цркве према личности, појединцу, па тако и о некој конкретној жени. Пуно конкретних жена чини Цркву, пуно конкретних имена има своју мисију, службу, обавезу, задатак, љубав да буде Црква. Најкраће, однос Цркве према жени је позив да буде Црква.
Са позиције других уређења делује праведно, мање праведно, неправедно, запостављено, пренаглашено и низ оних палата правди институционалних или личних. Лично, не бих одвајала тему жене у Цркви од теме мушкарац у Цркви, природа у Цркви, бебе у Цркви. Конкретна особа у Цркви је тема над темама или би бар требала да буде тема сваке Цркве. Заједнице.
Да ли се може говорити о концепту Адама као традиционализма и Жене му – као модернизма. Како превазићи те поделе?
Д.М: Занимљив правац размишљања на који сам упућена због теме скупа на коме сам изложила овај концепт и хвала вам што га помињете у форми питања.
Однос између традиционализма и модернизма, дакле не између традиције и модерне где је тај однос наравно сложен, али ја сам кренула оваким путем, насловом Адам и Жена му…, а после навела традиционализам и модернизам из чега би следило као прва асоцијација да је Адам оличење традиционализма, а Жена му оличење модернизма, при чему овде традиционализам подразумева некакву стабилност, оно што је проверено, што је постојано, што је НЕШТО старије као што је Адам нешто старији од Жене му. Макар на кратко време.
Ева – Жена му, већ подразумева, обнављање, модернизацију, новотарење и тако даље. И заиста би се могло у том правцу размишљати, да је жена тај принцип и несталности и промене, освежења, нечег новог. Ако бисмо то тако поставили да је традиционализам – мушки принцип, а модернизам – женски принцип, не мора да се везује са полом.
Да није случајан у наслову цитат Адам у Жена му, са редоследом ове две речи, традиционализам и модернизам. Јер Жена му је нешто новије у односу на Адама, али долази се до тога да једно без другог не бива. Да је то једно те исто, да је традиционализам нешто што има смисла само уколико се потврђује у новим околностима. И да заправо не можемо да мислимо традиционално без модерног, и мушко без женског, да је жена у том смислу нешто што употпуњује, заокружује.
Значита разлика мушког и женског, као и све те бинарне опозиције су привремене разлике.
Превазилажење разлика је најпре разумевање да се никада не ради о ослобођењу само жене или мушкарца, него ослобођењу Човека, ослобoђењу Личности. Дакле, то је само део процеса ослобoђења Човека, теолошки гледано.
И да је ту улога жене не да имитира мушкарца и не да се замене улоге, и не знам шта, да се успостави другачији поредак, него да се оплемени постојећи поредак.
Сарађујете са другим традиционалним верским заједницама. Колико је тај однос данас оптерећен још увек присутним предрасудама и отпорима? Да ли је екуменизам баук или потреба савременог хришћанског света?
Д:М: Предрасуде срећом припадају појединцима. Ко има искуство заједнице, а има претензију да сведочи своју веру као заједницу са Богом, нема проблем да сваког човека уважи, сарађује и буде у дијалогу са свима. Дијалог у вери и о питањима вере није усаглашавање скупштинско или баждарење на средњу вредност. Дијалог је слух, није подразумевано сагласје, дијалог је и простор за сведочење свог става. Мирне и сигурне вере и осећај за другог и другачијег.
Што се разговора на највишем теолошком нивоу тиче, он је дугогодишњи и најосетљивије место сваке заједнице. Потреба савременог човека је да буде и свевремен, а то подразумева да склапа односе за које верује да ће претрајати у сваком веку и да их не склапа само за и на неки политички или други тренутак. Осетљива питања подразумевају трагање за одговорима, дугогодишње и стрпљиво. У нашој традицији је да се молимо за грожђе, траву, воду, плодове земаљске. Треба ли себи и другима да понављамо, колико је тек молитви који се моле за човека, конкретног човека, али и „све они који тамниче, путују, болују”, све нас и све вас.
Чини се да за вас нема граница креативности. Реците нам нешто о својим пројектима „Школа осетљивости” и „Четири туре културе”?
Д.М: Границе су само оне које из страха поставимо. Тако је било и са овим плановима. Данас и сваку намеру или мисао зовемо пројектима, али усвојила сам и ја ту реч, кратка је, а људима јасна као озбиљна намера.
Школа осетљивости је израсла и као ученик и као професор из тескобног доба изолације у доба епидемије. Написала сам тада другарици која не живи у Србији – путујем у себе. То путовање је посегло за књигама на полицама и театар се сам успоставио, као и сценографија коју сам за свако читање мењала, а материјал делила са пријатељима или јавно на доступним мрежама. Привукао је велику пажњу и насловом Лице по Лице, а оно што ме је обрадовало посебно након отварања свих врата и капија, снимци читања и дељења речи тако усељени у многе куће, били су лек много више од неких препоручених. Разумела сам и снагу читања, а посебно читања за друге и другоме. Седите и понудите некоме као најинтимнији чин да му нешто прочитате. Делује као сигурни подсетник да није сам, да је жив.
Осетљивошћу сам назвала и таленат и харизму и дар и сваки титрај у човеку. Школа осетљивости није школовање осећања, већ место допуштања да се имају и кажу, изговоре, понуде другоме као дар, а себи као распуст од затворености.
Школа осетљивости планира да другује са људима у једном инспиративном амбијенту са књигама од јесени и радује се сусретима и часовима.
ТВ формат Четири туре културе је снимљен у десет емисија, као предлог и прилог времену и друштву у коме живимо. Чека своју тачну адресу и нове монтаже, а садржи најтачније речено један културни мозаици. Мозаик с почетка разговора који сам покушавала да избегнем и као технику и као израз својих мисли, испоставио се као најбоља техника за моје стварање. Прилози које смо снимили су из Јеврејског културног центра, Исламског културног центра, Галерије фресака, Надбискупије, уредништва часописа који се баве питањима вере и људима из заједнице који стварају, калиграфских школа, паркова и улица који носе имена значајних људи из Цркава и верских заједница. Мозаик света најкраће, чијем склапању се радујем као и људима које кроз овај формат и пројекат упознајем. Привилегија је стварати, али за ту привилегију се морамо трудити и узводно пливати. Обале су некада питоме, некада окомите, али људи који вас на обалама тог стваралаштва чекају су највреднији део путовања и сваког рада.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar