MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Srela sam majku osobe koja me je pre par godina mnogo povredila, a ja sam je mnogo volela. Dugo sam, poput psa, lizala svoje rane. One su zacelile, ali su ostali veliki ožiljci. Obećala sam sebi da nikada više sebi neću dozvoliti da me neko tako povredi. Obećala sam sebi da ću biti mnogo bolja od te osobe.
U svojoj glavi sam pravila scenarije ako ikada sretnem tu osobu, ili nekog njenog, kako ću pokazati da sam bolja, da sam srećna, da sam pametnija, uspešnija i da sam zadovoljna svojim životom. Napravila sam scenarije prema kojima bih posle tog susreta bila dobro, bila bih srećna, jer sam pokazala da sam jaka i da nisam više slomljena.
Izgleda da ja nisam dobar scenarista, iako je zaista svaki od tih scenarija koje sam napravila izgledao odlično, omanula sam, jer sam se nakon (ne)nadanog susreta slomila, a toga nije bilo u tim mojim scenarijima.
Nikada vam nisam pisala o toj osobi, o osobi koju sam smatrala članom svoje porodice, a koja me je izdala i najviše povredila. Verovatno mislite da se radi o nekom dečku, ali ne, zapravo se radi o mojoj bivšoj najboljoj drugarici.
Upoznale smo se u srednjoj školi i tada smo počele intenzivno da se družimo. Nakon što ju je moja mama upoznala, mama je bila izričita u tome da ne bi trebalo da se družim sa njom, a ja naivna i lakoverna nisam pridavala značaja onome što mi je mama govorila. Na kraju, mama je bila u pravu za sve što mi je rekla o toj mojoj drugarici, kao i uvek, mama zna najbolje, ali najčešće majke ne poslušamo, nego tek posle nekog vremena kažemo “mama bila si u pravu…”
Neću sada da izvlačim priče iz naftalina i da pišem o svemu što sam prošla sa tom drugaricom, a verujte mi mogla bih da pišem o tome godinama i opet ne bih završila, koliko tu materijala ima. Najgore od svega je što bih imala mnogo više da pišem o lošim stvarima koje mi je pričinila, nego o onim dobrim… Naravno, sve te loše stvari su bile prikrivene velom slatkorečivosti i tek kasnije, kada smo prestale da se družimo i kada sam u svojoj glavi vraćala svaki minut proveden sa njom i kada sam analizirala svaki detalj sam shvatila da mi ta osoba nikada nije bila pravi prijatelj.
No, da se vratimo na sadašnji trenutak.
Sada, posle nekoliko godina od kako smo prestale da se družimo i od kako su nam se putevi razišli srela sam njenu majku. Ta žena je uvek bila ljubazna, fina i dobra prema meni, ali je kao osoba bila loša i jedna prava pokondirena tikva k’o iz Sterijinog romana. Sada ta žena više nije ta pokondirena tikva, nakon razvoda od trečeg bogatog muža od kog ništa nije dobila spustila se na zemlju. Ne hvali se više brendovima koje ima na sebi, putuje gradskim prevozom u koji ranije nije htela da kroči, ne ide kod frizera svakog trećeg dana, nema najnoviji telefon i najnovije patike, počela je čak i da radi, jer više nema čoveka čije će džepove prazniti.
Gruba sam, ne želim da vređam ni nju, a ni njenu ćerku, ali želim slikovito da prikažem kakve su kao osobe, jer znate i sami onu izreku – “ne pada iver daleko od klade”. Obe su pokazivale da imaju novac na najprimitivniji način – isticanjem brendova garderobe i obuće, kupovinom najnovijih telefona i brendiranih tašni, a one ljude koji nemaju sve kao i one nipodaštavale su. Želele su da pokažu da više ne žive u nemaštini, a zapravo nemaština je bila u njima, društveno siromašne, siromašne sa lepim emocijama i dobrim delima. “Spolja gladac, unutra jadac” što bi rekla moja tetka! Spolja su bile prelepe i bogate, a iznutra siromašne. Koliko god para ljudi imali, treba znati da se unutrašnje bogatstvo ne kupuje.
Kada sam je srela, rekla mi je za ćerku ono što sam i čula od nekih drugih ljudi – ona je malo skrenula sa ispravnog puta.
Posle svega, bilo mi je žao što sam to čula.
Prema mom scenariju, nakon slučajnog susreta otišla bih kući i bila bih srećna, jer sam im pokazala da sam dobro, da sam jača i bolja, uspešnija, zadovojnija, srećnija u svakom smislu. Ali se ipak nisam držala scenarija, došla sam kući i slomila sam se. Bilo mi je žao nje, a najviše mi je bilo žao njene ćerke, moje bivše najbolje drugarice. Dugo sam plakala, kao i onda kada smo prestale da se družimo. Njena hiljadita izdaja me je mnogo zabolela, i iako sam dugo bila ljuta i gnevna nikada joj nisam poželela ništa loše, ni njoj, ni njenoj mami, niti ikome ko je njima blizak.
Nadam se da će se ta moja bivša najbolja drugarica vratiti na ispravni put, zahvalna sam za tu veliku životnu lekciju koju sam naučila kroz druženje sa njom u prošlosti. Zahvalna sam na tome što smo prestale da se družimo, jer da nismo bojim se da bi i mene povukla sa ispravnog puta u provaliju, jer je imala moje beskrajno poverenje i ljubav.
Nikada nisam pisala o njoj, jer nisam želela da osobi koja me je najviše izdala posvećujem reči koje će ostati večno zapisane, ali sada sam to uradila da bih ostavila poruku da vodite računa kome ćete neupitno verovati, koga ćete beskrupulozno i bezrezervno voleti. Pažljivo birajte ljude koje ćete zvati svojima! I uvek slušajte mame, jer kao što pesma Nine Badrić kaže: “mama ipak zna najbolje”.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar