Milica Ašćerić: Niko i neko o poimanju slobode

MediaSfera

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković – Jevrić

Pisanje kolumni je baš teško. Sada sam trebala posle tačke da dodam eventualno i – danas se neću mučiti. Tačka. Turu-ruru, turu-rutu…, ali ne izgleda da volim da se mučim. Ne, zapravo ne mislim tako, nije toliko teško ali ako ćemo iskreno uvek je lakše pisati iz ugla nekog novinara i baviti se tamo nekim dešavanjima, gde su akteri neki tamo ljudi, držiš se stroge faktografije, ne talasaš, izbegavaš da ističeš stav ako ne pišeš komentar i ćao. Mirna Bačka. Sleng, ubacih nehotice, ali mogu da pljuju koliko hoće ovi dežurni hejteri s tim da niko ne može da kaže da nešto nije napisano nekorektno. Ovakooo, hteli to ili ne vaš stav je ogoljen, a danas je najbolje biti lice sa maskom. Mada, ne! Nije bolje! Uvek je bolje, iz moje perspektive, biti lice bez maske jer se ipak lakše diše...

Ajmo ponovo… Pisanje kolumni je moćno sredstvo izražavanja. Pisanje kolumni je izazovno i lepo. Pisanje, uopšte pisanje bilo čega i o bilo čemu, daje vam jedinstvenu mogućnost da se izrazite kako god želite ukoliko je u svrsi neke psihoterapije i ako posle niko ili eventualno jedna do dve osobe to mogu da pročitaju. Međutim kada pišete za širi auditorijum, naravno, ne može da bude – što na umu to na drumu. Zato što nekoga naše reči gađaju tamo gde boli, čeprkaju bolna mesta, otvaraju rane i ne daju im da zarastu, kopaju i rovare po tuđim dušama, ruše snove – to je onako više hipotetički, dok opet mislim da oni koje bole naše reči upućene javnosti ne čitaju oni što im nije po ukusu ili bar ne prihvataju ako nije u skladu sa njihovim referentnim vrednostima, željama, htenjima i uverenjima.

Zato, uvek dajem sebi tu mrvicu slobode, koju smo davno izgubili, sem što se priča i deli koješta putem interneta – to ne znači da smo slobodni. To samo znači da smo se izgubili na putu u potrazi za slobodom…. „Sloboda” je danas termin koji mnogi zloupotrebljavaju i ne razumeju težinu značenja. Danas niste slobodni da razmišljate svojom glavom pošto to rade neki nevidljivi pametnjakovići, danas ste u obavezi da pratite trendove ako hoćete da budete kul i niste slobodni da birate da ne budete kul…

Izloženi ste osudi pošto niste deo tog „slobodnog” društva. Danas ako jasno iznesete svoj stav po pitanju bilo čega tuđe slobode vas preplave lavinom ne tako slobodarskih komentara. Danas ste slobodni da budete „goli” mentalno i duhovno, jer je to vaše pravo na život bez srama, ali niste slobodni da kažete da vam je muka od gologuzija, grudobolja, praznoglavlja, lelemu*ija, hiper srećnika bez pokrića… Danas ste pošteni samo ako ćutite i ne protivite se ovoj novoj „e-slobodi” gde postajemo robovi sopstvene gluposti pristajući da budemo „niko”…

Moj tata ima neki drugi termin, njegova kovanica u kojoj je mudrost vascelog univerzuma – nikogov*ići. Za divno čuda, iako ga uvek prekorevam kad nešto prokomentariše na njemu svojstvne način, ovo mi se dopalo. Kome odgovara da budemo „niko”? Svima, realno. Zamislite svet glupih klonova, nikogov*ića koji slepo i bespogovorno slušaju vrhovnog glupaka. Pazite sada ako racionalizujemo sad ovu teoriju a znamo da je glupom čoveku nemoguće objasniti da je glup i šta dobijemo? Ništa. Čak da smo baš mi taj glupak, evo ja sam glupak i sve sam uniformisala pod parolom „slobode”… svi mogu da vršljaju, vrište, pište, goli sa svim nadogradnjama postavljaju svoje slike po mrežama bez cenzure i kazne, lažu, mažu, otimaju, ne školuju se, ne treba im porodica jer je to „prevaziđena institucija”, bacaju bombe po našoj slobodarskoj zemlji, „ubijajući” druge prave prostor za svoje slobode – pod uslovom da nemaju svoj stav i nikada ne postanu „neko”. I sad kada ovako posmatrate možemo da budemo „blend” i da kažemo baš me briga nije moja stvar, ja sam glupa ili glup i ne dotiče me. Svima dobro, javašluk caruje i sad odlučimo da tome stanemo na put.

Doseti se neko da treba glupaku da objasni nešto, ali džaba ne razume, ne ide, pričao, pričao… pa počeo da piše jer možda neko zna i da čita. I, gle čuda? Pojedinci iz gomile „niko” čitaju… Čitaju! „Niko” je razumeo nešto i postade „neko”. Ja glupa, sad šta ću kažem – šta vam je, pa zar nije lakše da budemo svi slobodni i isti? Ne! Nije dobro da budemo isti, jer nismo i nikada nećemo biti – reče „neko”. Razlika je postajala sve vidljivija, jaz sve veći i okupiše se oni koji su ipak „neko” da urade nešto. I? Šta se desilo? Nikom ništa. Tajac.

Bum! Desilo se to da smo otkrili da svi treba da porazmislimo do kada ćemo furati fazon „niko” jer je već izlizana fora. Opet da ne bude nešto nedorečeno „e-sloboda” je donela mnogo dobrih stvari samo što nikako da „neko” uzme kormilo u svoje ruke i uradi veliku stvar za čovečanstvo? Kud plovi ovaj brod, brod bez kapetana? Zna li neko? Niko. Ništa?

Ja, po opredeljenju i želji da rizikujem kao „neko”, biću slobodna da o slobodi ne govorim upirući prst u druge već u sebe što i vama želim. Zapitajte se – šta je sloboda i da li ste zaista slobodni ako ste nikogov*ići? Ako jeste to je vaša stvar izbora, ali reći ću – nije u redu. Ne mogu da kažem da to nije lepo, jer o estetskim pitanjima se raspravlja na nekom drugom nivou ali, ponoviću da se lakše upamti, NIJE U REDU!

U redu je da budete „neko” bez potrebe da gazite one okoji žele da ostanu „niko”! Kao što je u redu da „niko” ne traži od „nekoga” da budu isto ako nisu. Izbori su neobavezujuća stvar, a sloboda je i te kako obavezujuća i moramo kao takvi da budemo U REDU BEZ POGOVORA!

Slavi slobodarski duh i čuva (s)misao,

Milica Ašćerić

P.S. Moj muž je pročitao ovu kolumnu pre svih vas, kao i uvek, i prokomentarisao: Ne znam šta si htela da kažeš, ali si rekla. Svaka ti čast!