MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Prošle nedelje je našu zemlju pogodilo strašno nevreme. Pogodilo je naš glavni grad, ali i sve druge gradove u našoj zemlji. Superćelijska oluja, kako su je naučnici nazvali, pogodila je gotovo čitav region.
Oluju koju smo u svojim dvorištima videli do sada smo mogli da vidimo samo na televiziji kada nas izveštavaju o vremenskim nepogodama, olujama, cunamijima i tornadima najčešće u Americi. Uvek mi je bilo žao tih ljudi i njihovih domova, ali se nisam bojala za našu zemlju, jer sam se tešila time da se to dešava negde tamo, tamo daleko, na prekookeanskom kontinentu.
Sada je jedna takva oluja stigla i do nas, u poređenju sa vremenskim nepogodama kakve umeju da budu u Americi, ovo je bio “samo malo jači vetar nego što je to uobičajeno”. Ipak, za sve nas je bilo strašno.
Oluja je uništila useve, kuće, automobile. Oluja je čupala stabla drveća, obarala bandere.
Ja sam se plašila. Plašio me je jak vetar koji se glasno čuo u zatvorenoj kući, plašila me je grmljavina koja se isto tako glasno čula u kući, plašila me je kiša koja se glasno slivala niz oluk. Plašila me je tišina i plašio me je mrak, jer nije bilo struje, nije bilo svetla, niti zvukova. Plašilo me je sve, jer sam bila sama.
Pregurali smo noć, došlo je vedro jutro, a ja sam se bojala da podignem roletne. Plašila sam se da ću videti slomljene crepove, uništenu fasadu, polomljeno drveće i cveće u mom dvorištu, plašila sam se da će hauba i šoferka automobila biti polomljeni.
Ali srećom, ništa nije bilo polomljeno niti uništeno u mom dvorištu. Tek po koja ruža i gladijola su bile u travi nakon što ih je polomio vetar.
Jednom komšiji je vetar polomio nekoliko crepova, drugom je polomljena šoferka, na ulici je jedna svetiljka bila u horizontali tog jutra, bandere su bile uspravne, ali je drveće polomljeno ležalo uz školsku ogradu.
To jutro smo svi u tišini čistili svoja dvorišta i zahvaljivali se Bogu što štete nisu veće, jer moglo je i gore da bude. Mnogim poljoprivrednicima su stradali usevi, najviše suncokret, u mestima gde je protivgradna zaštita zakazala ljudima su uništene fasade kuća. U delovima grada gde ljudi nemaju podzemne garaže, već samo parking mesta ispred svojih ulaza stradali su im automobili na koje je palo drveće.
Ja sam bila jako uplašena, kao i svi. Jednostavno, kada čovek ulaže u svoj dom, u svoje dvorište, kada ulaže trud, rad, vreme i novac ne želi da mu vremenska neprilika to sve uništi. Moj otac je u našu kuću mnogo uložio. I u njenu spoljašnjost, i u njenu unutrašnjost. Ulagao je kako bi nam obezbedio najbolje uslove za život, radio je, zarađivao i ulagao da bi naša kuća imala fasadu, da bismo imali funkcionalno kupatilo, a ne poljski WC. Ulagao je da bi svako imao svoj kvadrat mira. Ulagao je u dvorište da bi nam ono bilo lepo mesto za život i za odmor.
Otac je ulagao, mi smo održavali. Sada nastavljamo i dalje da ulažemo. Ne želimo da nam priroda pravi štete i uništava uloženi trud, rad i novac.
Štete su u našoj zemlji ogromne, neke nepopravljive, pod njima mislim na izgubljene živote. Od sada, neka svaka oluja koja dođe do nas, a nadamo se će ih biti što manje, završi se samo materijalnim štetama, a ne i ljudskim.
Od kako su prošle oluje ja neprestano razmišljam i gledam dokumentarce na temu očuvanja životne sredine.
Plaši me to koliko uništavamo našu planetu. Uništavamo i zagađujemo vodu, vazduh, zemlju, hranu, a samim tim i nas. Vremenske nepogode koje bez presedana ugrožavaju i uništavaju čitavu planetu Zemlju su nastale kroz oštećenje Ozonskog omotača za koje smo mi krivi. Klimatske promene su nastale takođe našom krivicom zbog zagrevanja Zemlje. Taj efekat staklene bašte doveo je do topljenja polarnog leda, do porasta nivoa mora i povećavanja isparavanja vode što je dovelo do povećanja oblačnosti i padavina.
Život na planeti Zemlji je postao sve ugroženiji, a mi ga dodatno uništavamo raznim hemijama kojima tretiramo hranu i zemlju da bismo povećali proizvodnju i na taj način jedemo otrove koji potom ubijaju nas.
Ekologija je tema broj jedan u svetu, a na starom kontinetu se redovno održavaju samiti na temu ekologije, klimatskih promena i ozdravljenja planete Zemlje i na tim samitima se glasa za predložena rešenja za ozdravljenje naše planete.
“Velike glave” još od Frenklina Ruzvelta pa na ovamo uvideli su značaj zdrave zemlje, vode, klime, značaj ekologije, ali velike kompanije, veliki proizvođači stavljaju svoj profit ispred svega i to je ono što je poražavajuće, što je strašno i protiv čega je teško boriti se.
Ove “superćelijske” oluje smo teško, ali jedva preživeli, a sledeće oluje kojih će u godinama koje dolaze biti sve više ko zna da li ćemo preživeti. Zato je vreme da se trgnemo, da se osvestimo i da prestanemo da uništavamo zemlju, vodu, vazduh, hranu i nas.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar