MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Foto: Đorđe Kojadinović
Razmislite da li vas je ikada prosek iznervirao? Ne kažem „glupo, glupa ili glup” to računam da je ispod proseka. Nego baš prosečni ljudi oni koji žive prosečan život, uglavnom pošteno i stabilno, rade u zarađuju prosečno, prosečne su lepote, inteligencije, znanja, zvanja… u tom kontekstu. Iskreno, ne sećam se. Takvi ljudi nas ne mogu izbaciti iz takta posebno ako su i prosečne svađalice. S njima i ne možete da uđete u neki ozbiljan konflikt.
A sada hajde da porazmislimo ko to može da nas iziritira izuzevši ljudi koje volimo. Na primer, jel može da vas onako nervirucka neko ko je iznad proseka ne mora da bude u svakom segmentu svog života, al’ recimo bar u jedno i to baš u onom gde vi ne možete ni blizu da dobacite a želeli bi. Da, takvi ljudi nas jako nerviraju. Još ako su na više polja uspešni a uz to (pre)lepi i (pre)pametni. Teoretski šanse su male jer takvih ljudi nema mnogo ali i ta manjina iritira. Zbog čega? Zašto ne možemo da kontrolišemo svoje negativne emocije i nagone prema onima kojima bi, u najmanju ruku, trebalo da se divimo.
Ne da im zavidimo, nego da im se najiskrenije divimo. Iskrena da budem nisam uspela da dođem do nekog razumnog odgovora, ali sam shvatila da se radi o osobama koje zapravo nemaju „to nešto”… Nemaju dobar odnos prema sebi, na prvom mestu. Kada ne cenite sebe i ne vrednujete svoje postojanje nekako vam je i tuđe nepodnošljivo. Sasvim sam sigurna da kada bi svi voleli sebe, ali ne verziju sebe koju žele već onu kakvi zaista jeste i ako vam se to što jeste ne sviđa… ako biste sve to uspeli da korigujete nabolje, sve bi oko vas bilo drugačije.
Sigurno da promene ne bi bile brze i instant, ali bi bile evidentne i trajnije. Radovanje sopstvenom postojanju na zemlji i razumevanje svoje društveno-odgovorne uloge bi svima donelo neku vrstu koristi. Ne mislim nikako i samo na materijalnu, jer to materijalno se izjalovi i obezvređuje često one koji su samo tim segmentom opsednuti. Mislim na korist dobročinstva zarad širenja duhovnih vrednosti koje nisu isplative, niti su kupljive, jer nisu ni jeftine i ne prodaju se. Uvek volim da istaknem da je najskuplje ono što se novcem ne može kupiti. Znam da nekad tako zakovrnem u svojoj filozofiji iako samokontrola misli treba da ima svoju draž nešto mi ne ide ovih dana da kontrolišem nalet istih.
Posebno mi je teško ako imam ideju koju treba da sprovedem. Pročitala sam neki citat tipa… moram da parafraziram pošto ne mogu da se setim ni ko, ni šta, ni kad ali kontekstualno glasi – kada i poslednje dobro prestane da sprovodi svoje misli u dela doživećemo propast sveta! Ako niko to nije nikada rekao nek bude da ja to kažem. Da, ponoviću – propast sveta, apokalipsa. Zato zaista mislim da ne treba i ne smemo da mrzimo (naj)bolje. Iz moje perspektive mrzeti najbolje je greh. Neoprostiv. Mržnja je nedopustiva. Ne smemo da dozvolimo da ona zarobi naše srce. Znate kada kažu „ljudi bez srca”. To su oni hvadni, koji ne znaju da ljubav greje jer su puni zla, besa i mržnje. Manipulatori i lažovi. To su ljudi koji su možda samobitni ili bitni nekima tamo sličnim karikaturama, ali takvi klonovi vremenom postaju nepostojeći entiteti, čestice prašine u univerzumu.
Dok oni koji vole sijaju zauvek. Oni su energija, nepresušna. Zato hajde da kruži dobra energija i da kad neko pobedi u sportu kažemo „Bravo!”, kad je neko pošteno zaradio svoje novce ili se ostvario kao roditelj kažemo „Čestitam!”, kada vidimo zdravu porodicu kažemo „Čuvaj to blago, oni su najvrednije što imaš!”, kada vidite devojku ili ženu (ili muškarca, sve jedno) kojoj je priroda podarila savršenstvo fizičke lepote (još bolje u kombinaciji sa duhovnom) slobodno recite ili pomislite „Lepa je zaista, Bog joj je dao sve iako mislimo da savršenstvo ne postoji – priroda i Gospod nas demantuju” ili jednostvano ne morate da komentrišete nešto što je očigledno, kada vidite studenta koji marljivo uči i donosi desetke okej je priznati sebi „Zaslužio je i treba da nosi tituli – najbolji student”… Sve je to normalno, sve bi to trebalo da bude normalno.
Ne smemo da osuđujemo nikoga posebno ne nikako NAJBOLJE! Naravno, ima mešovitih slučajeva najbolji biznismen a nikakav čovek i obrnuto, sve su to varijacije… ali priznajte bar da je u nečemu uspešan i pohvalite to. Ono što ne valja isticati nije u redu (a može da bude individualna percepcija) pa to svako od nas ima i to je ono što treba da menjamo. Prvo sebe treba da promenimo i onda nam neće pasti napamet da se bavimo drugima. Kako? Ne mogu ja sve da znam, pa menjajte se kako znate i umete. I ta promene treba da bude nabolje! To je suština. Na primer, ako volite neiskreno pronađite one kojima možete da se prepustite u svojoj iskrenosti, ako radite nekorektno radite korektnije i potpunije na obostrano zadovoljstvo, ako učite površinski zaronite iza definicija jer izvesti formulu bliže je znanju s razumevanjem a naučena napamet jeste stvar lukavstva ali teži zaboravu, ako hoćete više od proseka onda odlučite da morate da uložite više napora, vremena, rada na sebi i da ne krivite druge, posebno ne one koji su (naj)bolji. Razumete? Ni ja sebe ne razumem, ali hoću da verujem da uvek radim sve najbolje ulažući napore da tako bude!
Mnogi smatraju da se najbolji najviše mrze. Pa u tom slučaju sami birajte da li hoćete da vas sažaljevaju, ne primećuju ili da vas mrze, jer o ljubavi ne polemišem. Vole nas naši najbliži, a šta ćemo sa drugima? Ako bi morala da izaberem nešto od ponuđenog uvek ću izabrati… okej neka me mrze. Šta to znači? Znači da kada vidite da neko bezrazložno prema vama ili nekom drugom gaji određenu vrstu animoziteta samim tim vam je već dao na značaju ili toj nekoj osobi. Priznao je da ste bolji i vredniji pažnje, da imate „to nešto”… (naj)bolje.
Uz dužno poštovanje i da se niko ne uvredi ali nikako nemojte da pristajete na prosečno bitisanje ili da po svaku cenu budete dobri svima jer svi nisu dobri prema sebi a onda normalno ni prema vama, drugima. Vi budite najbolji prema sebi, za početak.
Za kraj, ni prosečnost nije loša ako je ograničena mogućnost stanje svesti i duha ali te granice nam postavljaju drugi ili se pak sami davimo u plićaku jer nam je teško da zaplivamo… Normalno da je teško mlatarati rukama u plićaku otisnite se ka pučini, idite u dubine. Rizikujte. Kako god, ali ja sam uvek za neku vrstu osluškivanja sebe i praćanje sopstvenih mogućnosti jer smo tuđe granice možda odavno prevazišli a da to nismo rezonovali na pravi način i na vreme. Ne traćite vreme. Ono je neprocenjive vrednosti i nepovratno. Isto je kao i sa tuđim mišljenjem, treba da ga čujete ali ne i da vas ograničava na putu nabolje. Prevaziđite prosek, jer oni iznad se neće baviti vama oni se bave sobom. Od njih nećete slušati pridike već savete i to samo ako zatražite.
Nabolje nije i najbolje jer da je najbolji biti lako to bi bio svako.
Svaka čast NAJ pojedincima i divim se njihovim uspesima,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” i dnevnih novina „Blic” u kompaniji Ringier Serbia. Završila je Master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (2023), zvanje – master komunikolog. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar