MediaSfera
Piše: Gordana Jočić
Foto: Aleksandar Jočić
Roman „Pre nego što je došao Laki“ objavljen u izdanju MediaSfere u ediciji „Prav knjiga“ predstavljen je u „Gvarnerijusu“
Šta ljubav jeste, a šta ljubav nije? Da li je ljubav – ljubav, ako je beg od usamljenosti? I, postoji li lek za zlo? O ovim pitanjima, kao i o tome zašto je mačka postala zvezda interneta, osim autorke govorile su Snežana Repac, psiholog, savetnik, Biljana Ćulafić, pedagog, psihoanalitičar, Milica Cincar-Popović, urednica i Gordana Jočić, izdavač.
Psiholog Snežana Repac u romanu „Pre nego što je došao Laki“ roman toka svesti, stila Virdžinije Vulf i Vilijema Foknera.
-Kod mene, kao čitaoca, roman probija toliko opni – u izlaganju glavne junakinje postoji prodor iz svesti u podsvest, u unutrašnje virove, tmine duše… borila sam se s dosta slojevitim emocijama i ti slojevi koji su se rastvarali i otvarali nove i nove teme.
Susrela sam se za mene jednom ključnom idejom a to je kako to živimo, kako to volimo kada moramo da rušimo tabue kada se sretnemo s njim kao što je ovde prikazano – u legendi praktično koja ima i neka mitološka značenja. Ovde imamo borbu ljubavi i demona, borbu ljubavi i smrti, borbu svih velikih pojmova, velikih tema na kojim smo odrasli, koje su praktično armature našeg bića.
Zanimljivo mi je bilo kako se junakinja bori sa svojim raciom, svojim resursima koje je usvojima tokom života i kako uspeva da se bori s nečim što se zove bezuslovna ljubav a ona je ustvari potka cele ove priče. Bezuslovna ljuav je nešto za šta može da se kaže da je karakteristično samo za roditelje i decu, to je ljuav koja ne traži nikakve otkupe, cene, ljubav koja traži uzvraćanje, ljubav koja je dovoljna sama sebi i koja je dovoljno snažna da opstaje samo na osnovu zhateva duše i nekih potreba koje čovek prosto prepoznaje samo kada mu se desi. To je za mene otkriće ove knjige. Kada se susretnete sa glavnom idejom bezuslovne ljuavi plašite se svih emocija koje ona može da probudi u vama. U nekom trenutku ja sam se tako osećala, kao da će se probuditi nešto što je meni nepoznato. A za to treba velika hrabrost. Ivana Ivanović u svom romanu otvara mnoga metafizička pitanja. Na ljubav možemo da gledamo kao na veru, naša vera treba da bude vera u ljubav, rekla je Snežana Repac.
Biljana Ćulafić, pedagog i psihoterapeut naglasila je da su toksične veze loše po ljude, a nezamenljive u literaturi.
– Zdrav odnos je običan i dosadan. I na osnovu zdravog odnosa nikada ne bi nastali ovako fantastične knjige i romani. Zašto? Zato što zdrav odnos u sebi nema mnogo drame. Odnos koji je opisan u ovom romanu je već jedan toksičan odnos i zato je on ispunjen dramom. Ima u ovom romanu više od opisa jednog toksičnog odnosa. Nije to samo odnos jedne žene koja je majčinski, samožrtvujući okrenuta jednom čoveku. Velika snaga ove knjige je u humoru. Šta je humor? Humor predstavlja tragično-komićno, a puna je ova knjiga tragičnih momenata, čak je tu prisutna smat koja je ovde vrlo realno prikazana. Ljubav i smrt to su dve najveće teme u književnosti.
Ovo je priča o velikoj ljubavi. Pre nego što će se sresti ovo dvoje ljudi da se upoznaju putem interneta, čuli telefonom. Jako je teško kada se susretnemo sa realnošću da se izborimo sa idealizacijom. Ana ne može da odustane od toga što je izgradila. Čak i susret sa realnošću koja je ovde opisana tako zastrašujuće ne može da prihvati, ne može da prihvati da je on zavisnik, koji na prvi sastanak dolazi sa željom da ona njemu donese alkohol. Dinamika njihovog odosa je zanimljiva i šta ko tu traži. Ona svakako traži nekoga koga bi spasla jer još uvek ne ume da pogleda u sebe i da sebe spase, a on je našao svoju spasiteljku. Koliko god znate da ova priča mora da bude tragična vi dok čitate imate nevoravatan optimizam i to je ono zašto je Ivana sjajan pripovedač i stalno se nadate da će se završiti dobro. Ivana je čarobnica koja tragično pretvara u komično ona i crnog mačka koji se pojavljuje na kraju knjige naziva Laki, naziva sreća. Da je Ana žena bez snage, ona bi rekla: „evo crna mačka, nazvaću ga Fredi“.
Ivana Ivanovć rođena u Beograd studirala je je Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je kao novinar u „Politici“ i „Politici Ekspres“. Živi sa sinom Vidom i mačkom Lakijem u Torontu.
-Ja pišem od kada znam za sebe, samo ja ne pričam o tome, a život je krenuo nekim putem kojim ja nisam želela da ide. Mislila sam da ću ja da pišem za sebe, a onda sam u jednom trenutku pomenem da sam nešto napisala, da dođem u kontakt s Vama, s Milicom i zaista ništa nije bilo slučajno.
Ne vreujem da iko može da piše o nečemu a da nije makar malo iskusio deo toga o čemu piše. Moramo da damo deo sebe da mi čitaoc osetio pravu emociju. Ja lično imam veliko čitalačko iskustvo, jako dobro poznajem našu narodnu knjiženost i mitologiju – to je taj odnos dobra i zla, anđela i demona, interesuje me problem zavisnosti, o kojoj u teoriji znam sve, a u praksi ne znam ništa, živim u inostranstvu, patim od usamljenosti – i onda nastane knjiga. Mislim da kada neko pročita knjigu uošte ne treba da razmilja o tome da li je autobiografska. Ja kada čitam knjigu meni priča nije važna. Jedna od mojih omiljenih knjiga je Markesov roman „Pukovniku nema ko da piše“ – tu se ništa ne dešava: u je u pitanju imaginarni grad Makondo i pukovnik koji ima petla, koji mu služi za borbe sa petlovima ali koji je sada toliko star da ne može da ga vodi na borbe, ženu koja ima astmu i pismo o penziji koje on čeka – to je radnja romana.To mi je jedan od najlepših romana koji je napisan. Zbog čega? Zbog načina na koji je napisan. Ja jako volim reč, jer je reč Bog, jer je Bog ljubav i sve je energija. Otuda je ovo roman o ljubavi. Kada kažem ljubavni roman ja ne mislim na ljubavnu priču zbog toga što je čovek mogao da umer od raka, mogao je da ga zgazi auto, mogli su da se razvedu ali ono što čini priču je tragedija. Ja sam poklonik Aristotela – tragedija je pokretač radnje. Svakodnevica je dosadna. U svakodnevici se ne dešava ništa i onda mi moramo da izmislimo stvarnost.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar